Стигло је доба пирополитике

10.05.2016

Шта политолози мисле када говоре о “пирополитици”? Постоје два извора за разумевање шта мисле; први је да се мора истражити читав опсег политичке теологије, укључујући мишљење Хуана Доноса Кортеса о либерализму, социјализму и католицизму (последњи се сматра традицијом), а онда је, наравно, потребно пажљиво проучити основну тезу Карла Шмита да све политичке идеје у основи имају теолошку позадину; друго, потребно је узети у обзир Шмитово разумевање светске политике као сукоба између сирових елемената, као што су Земља и Вода. Реалполитика, која се на његовом немачком у оригиналу зове “das Politische” је нужно повезана са Земљом, континентом, а стварно ефикасан политичар је као неки римски геометар, који организује територију под његовом јурисдикцијом, једноставно, мерећи је. 

Након оба немачка пораза, 1918. и 1945. године, Земља више није кључни елемент светске политике и заменила ју је Вода. Те је зато дијалектика “Land und Meer” или Земље и Мора, субверзивна и деструктивна, а Вода на крају побеђује. Шмитов постхумно објављени дневник “Глосаријум” упорно инсистира на деструктивним ефектима победничке, свеобухватне “хидрополитике” Сједињених држава. “Pyros” је ватра на грчком и, према Мајклу Мардеру представља још један сирови елемент у коме се спајају не само идеје о прождирућој/горећој ватри, већ и оне о нужним последицама “светлости” и “топлоте”. Чак и ако Шмит умањује могућности политике два основна елемента (Земље и Воде), то не значи да Ватра и Ваздух не постоје и не играју никакве улоге, иако се то можда не примећује.

“Ватра” тако представља неколико феномена: горућа уништавајућа снага (које има у антитрадиционалним револуцијама), “светлост-без-топлоте” из Просветитељства или топлота тихог револта против нетрадиционалних (апстрактних) институција које су настале из неколико идеолошких корпуса осамнаестовековног Просветитељства.

Када више не буде било нетакнутих територија за освајање (видети Тојнбијево мишљење) и када се затим организују у складу са принципима повезаности са земљомримских геометара, Земљу ће, као структурални елемент праве политике полако заменити Вода, али и Ватра. Вода, као симбол либерализма, посебно манчестерског типа, морска сила или плутократија не познаје јасне границе, нити позитивну умиреност (они који на мору одмарају, потону и удаве се, каже Шмит у Глосаријуму). Нема “говора, разговора” (неког смиреног, са јасним циљем), само “пре-говора” (грозничавих и нервозних, у вези са материјалистичким деловањем), који опстају и напредују. Живимо у друштвима у којима влада само непрестано убрзање (“Beschleunigung”) и одлаже све разумне покушаје да се ствари успоре (млађи брат Ернста Јингера, Фридрих-Георг, био је главни представник идеје успоравања или “Entschleunigung”, истинског еколошког мишљења и покушаја да се на чудан начин сирови елемент Земља врати на светску политичку сцену).

Доминација хидрополитике (морске, водене моћи) води растакању граница, као што данас можемо јасно видети, и води светској доминацији економије и анти-политике/анти-телурског/анти-традиционалних правила и моралних закона (на пример, вилсонизам).

Међутим, чак и као елемент којим се може владати, Земља не може просто бити збрисана, него остаје тиха и мирна, као да је тешко рањена или је у хибернацији. Зато је циљ хидрополитичких снага да на све могуће начине дефинитивно униште тихи отпор Земље и да, сходно томе, изазову екплозије на копну, на пример да мобилишу Ватру као помоћника, Батру којом не могу ни да управљају, него је остављају плаћеничким снагама, које тајно унајмљују у државама са обиљем младих незапослених људи да раде прљаве послове. Врхунац силе воде и ваздуха се може посматрати након уништавања Садамовог Ирака, 2003. године, без помоћи савезника и странаца (без осе Париз-Берлин-Москва). Рат против баатистичког Ирака није био баш потпуна победа неоконзервативних агресора. Морске силе, како нису у вези са Земљом, уопште не желе да се баве организацијом окупираних области како су то радили римски геометри. Стога, да би се поражане и уништене државе задржале у стању потпуног занемаривања, хидрополитичке силе мобилишу елемент Ватре, у облику тероризма, на пример (користећи стратегију дизања у ваздух људи и зграда и ватрени религиозни фанатизам, који испољавају коришћењем Ватре). Небројени напади на шиитске пијаце у Багдаду су најочигледније ужасне акције о повратку насилне и подивљале пирополитике. Исти модел тоталног уништавајућег насиља је касније коришћен у Либији.

Када нема геометара и њихових вештина и када нема жеље да се створи нови државни механизам, како би се заменио она која не ваља, видимо окретање ка пирополитици. Бивша баатистичка војна елита, која је била у вези са Земљом се, такође, окренула пирополитици, стварајући Даеш, који се раширио по региону, иако је истовремено био снага настала из револта према рату Бушових неокона и манипулацијама хидро/таласополитичких тајних снага. Циљ ових тајних снага је био да се нежељене државе оставе у пламену, који ће се на крају проширити, па ће Ватра фанатично прождрати територије главних конкурената (Европу, као исходиште за избеглице, међу којима се крију терористи и Русију, где су чеченски и дагестански терористи непосредно повезани са вахабистичким мрежама).

Хидро/таласополитчка стратегија за уништавање читавих области путем револта, религиозне мржње и племенских непријатељстава свакако није нова, али је недавно добила и неке гигантске размере.

Пирополитика Даеша је колатерални исход бесмисла концепта “светло-без-топлоте”, који, у ствари, потиче из просветитељских иделогија еврократских елита. Светло сâмо заслепљује и не пружа никаква стварна решења за нове проблеме који су настали након прикривене, непријатељске хидро- и пиро-политике. Политичка идеологија, одређена искључиво заслепљујућим светлом и лишена било каквог “пружање топлоте” или осећаја сигурности је, очигледно, осуђена на пропаст. Европске државе једна за другом постају пропале државе зато што се искључиво ослањају на “светлост-као-једина-идеологија” и једино их спорадично изазивају такозвани популистички покрети који осим “светла”, траже и “топлоту”. Над Европом се сада спроводи двострука агресија и то са две претеће стране: са једне је идеолошки систем “светлости-без-топлоте” и води ка ономе што је Ернст Јингер назвао “пост-историјом”, а са друге стране је увезена пирополитика из муслиманског света, кога су претходно запалили, а један од кључних фактора је било потпуно уништење Садамовог Ирака. Циљ пирополитике Даеша је да запали државе Западне Европе, које се погрешно сматрају одговорнима за распад и колапс држава Блиског и Средњег истока. Пирополитика Даеша је, ипак, прилично комплексан проблем: религиозни елемент у тој политици и дивљаштво побуњеника против “само-светлост” политике, која одређује западну и глобално доминантну иделогију, промовишу алтернативу засновану на принципу “само-топлота”; управо онако како европске колеге теже да замене старомодне и туробне идеолошке непријатности засноване на “само-светло” принципу, са неким топлијим системима отворенијег срца. Неелиберални аватар идеологије “само-светлост” би, тако, требало заменити са солидарношћу која “даје топлоту”; на пример, социјализам, који би требало да се ослободи сваке “хладноће” која је одликовала совјетски или француски комунизам, према мишљењу Костасу Папајоануа, комунисте који је '60. и '70. година у Француској био унутрашњи глас комунистичке критике.  

Али, ту је и дивљачки, уништавајући “пламенасти” аспект пирополитике: горућа ватра експлозија и звецкање оружјем  (као у Паризу и Бриселу) или јавна погубљења спаљивањем, које спроводи Даеш у окупираној Сирији, са циљем да рашири страх по Европи, преко медија, што је несумњиво и успело.

Употреба свих ових средстава пирополитике је објава рата остатку света, који је, у ствари, област где су тешки непријатељи (Дар-ел-Херб), које је немогуће прихватити (као што је неко непријатељ ономе ко га је већ прогласио непријатељем – о овоме су Карл Шмит и Јулијен Фројнд јасно писали у својим делима).

Нико не може прихватити такво радикално и жестоко одбацивање, а да притом аутоматски не негира себе и своје право да живи. Проблем постаје још акутнији, јер читав систем, постављен као иделогија “светло-без-топлоте” (Хабермас), не прихвата полемичку идеју  “непријатеља”. У очима Хабермасових следбеника, никада ни нема непријатеља; ту су само партнери за разговор. Али, ако партнери одбијају да разговарају, шта онда? Неизбежни су сукоби. Доминантна елита, следбеници јадног и детињастог Хабермаса, остају без одговора на изазов. Биће нужно заменити их. И биће то тежак посао за оне који се још увек сећају учења Шмита и Фројнда.