Село као огледало српског друштва 2

22.03.2016

Други део: Проблеми села данас

Преношењем тежишта политичке доктрине са српског села у градове који су због своје “отворености” постали осетљиви према негативним импулсима са Запада, српско село постало је напуштено у сваком погледу. Њега су након протеривања на маргину националне мисли напустили политичари, а за њима и његови мештани.  Према подацима Одбора САНУ за село, на територији Републике Србије тренутно има близу 4.600 села, од чега се у чак 86 посто случајева бележи стални пад броја становника. “У њима има 260.000 момака самаца и 100.000 девојака који су закорачили у пету деценију живота, а да нису засновали породице. У Србији у 700 села има мање од по 100 становника. Њима је потребна деценија и по да остану без становника! За две деценије у Србији ће нестати укупно четвртина села. Око 38 одсто сеоских домаћинстава данас је сиромашно.

У српским селима данас има 50.000 напуштених кућа, а у 145.000 њих пише “привремено ненастањено”. У Србији сваке године више умре него што се роди око 34.000 становника. Сељачка пензија у Србији је данас 9.000 динара. У томе се налази и један од узрока зашто је пре неколико година од 778.000 газдинстава било чак 330.000 пољопривредника, а у овој години (мисли се на 2014. прим. аут.) их је мање од 80.000 са тенденцијом даљег пада.”[1]

Према последњем проведеном попису пољопривреде, у Србији (територија Косова и Метохије овим пописом није била обухваћена), тренутно имамо 631.122 пољопривредна газдинства, од чега је било 628.555 породичних газдинстава и 2.567 правних лица и предузетника. Обрађује се 3.355.859 хектара пољопривредног земљишта и  узгаја 908.000 говеда, 3.403.288 свиња, 1.729.278 оваца, 235.576 коза, 26.627.308 живине, односно 673.651 пчелиње друштво. Механизација је у просеку стара и по неколико деценија, без могућности скоријег занављања, за шта пољопривредници махом криве недостатак домаће производње и материјалних средстава, односно неповољне кредите за набавку нове механизације стране производње.

Проблеми савременог српског села могу се поделити на економске, политичке, етичке, а не треба занемарити ни последице до којих горе наведени проблеми доводе.

Економски проблеми огледају се у материјалној пропасти села до које је дошло како услед препуштености српских пољопривредника монополистима (домаћим и страним) и упливу стране робе (која након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском Унијом преплављује домаће тржиште), тако и услед нескриве намере државе Србије да (по истом принципу по којем су последњих 15 година продавани намерно урушавани губиташи), „страним инвеститорима“, пре свих Немцима, Аустријанцима и Арапима прода и поклони пољопривредне ресурсе.

Према ономе што сами произвођачи истичу, превазилажење економских проблема српског села суштински је везано за уређење тржишта кроз утврђивање јасних паритета, заштиту цена производа од великих осцилација чији узрочник није само тржиште, односно кроз заштиту домаће прозиводње од робе из увоза, те подстицање домаће производње  дефинисањем и попуњавањем индустријских зона у руралним пределима Србије.

Питање субвенција једно је од болнијих, посебно ако се узме у обзир да је подршка коју српски сељак добија по хектару земље, грлу стоке или литри нафте на знатно нижем нивоу у односу на произвођаче из окружења. Ову ситуацију, барем када је реч о северу Србије, настоје пре свих да искористе Хрватска и Мађарска[2] које кроз посебне програме субвенционисања Мађара, односно давања помоћи пољопривредним извозницима (нарочито преко програма помоћи „подручјима посебне социјалне скрби“ за окупирана подручја Републике Српске Крајине) у Хрватској, економски урушавају српску пољопривреду, у чему им, свог села несвесне, српске власти обилно помажу[3].  

Захваљујући оваквом, мађехинском односу српске државе према селу, те премештању живота у градове, током протеклих година дошло је (и даље долази) до другог круга индустријализације који ће се, како сада стоје ствари, показати још погубнијим од првог којег су својевремено спровели комунисти. Тако се на развалинама некадшњих комунистичких “гиганата”, уместо млекара, кланица и силоса отварају челичане, погони за производњу компоненти за ауто-индустрију, купаћих костима и друго у којима се, најчешће, запошљава градско радништво.

Водећи се рачуницом да је главнина бирача смештена у урбаним деловима самоуправа, те да ће рурална подручја опстајати захваљујући чињеници да су власници земље практично приморани да, без обзира на све проблеме са којима се суочавају, своје оранице и даље обрађују – село је по старој аналогији „далеко од очију, далеко од срца“, препуштено тихом изумирању до момента у којем ће се као једини спас појавити домаћи, или што је још извесније – инострани купци.

Потпуно измемења структура производње која не само да не прати од стручњака за аграр препоручену регионализацију исте (те отуда не може ни да задовољи потребу великог броја незапослених у локалним самоуправама у Србији) него и штетно утиче на квалитет ораница и производа, додатно усложњава већ постојећи проблем. Зависна од воље света политике, удружења млекара, воћара, свињара, ратара, виноградара и других, уколико нису на платном списку владајућих структура, тешко остварују своја права. Немогућност проширења ораница, броја засада и слично, што директно утиче на смањење могућности упошљавања већег броја људи на селима Србије (примера ради, на један хектар јабуке потребно је довести најмање 10 радника)  не важи и за појединце – тајкуне, који своју захвалност за остварени лични профит доказују враћањем дела истог у касе партија локалних моћника.

Из страха од могућег губитка утицаја, ослањањем на појединачне власнике капитала сумњивог порекла, локална политика, следећи вољу државе, чини све да онемогући самосталан развој српског села и пољопривреде у целости. На тај начин у Србији је поново на снази стари сукоб између сељаштва и бирократије који у времену у којем живимо све више поприма одлике борбе за очување националне самобитности.

Уколико из ове борбе изађе поражен, српски сељак (несвестан суштинске слободе коју му власништво над земљом нуди), постаће исто што и радник у граду – пролетер и слуга домаћим и страним лоповима. Остављена себи, српска села ће, уколико се не ослободе економског, а пре свега политичког притиска владајуће бирократије постати радничке колоније, салаши, на великим поседима чији ће власници бити странци. На тај начин сувишна неће бити само прича о српској сељачкој идеји, него ће то бити и прича о српском селу у целости.

Српском селу намењена је улога умирућег старца који живи на апаратима онако и онолико колико то држава жели.

Политички проблем српског села почива на чињеници да су села, током протеклих деценија систематски уништавана и потчињавана партијским врхушкама на власти, и данас у потпуности зависна од градова и општина у чијем саставу се налазе.

Окована вољом партијских врхушки које не познају ни економски ни етички значај села, месне заједнице у руралним подручјима немају своју земљу, нити изворе финансирања, а висина њихових буџета и расподела новца зависе искључиво од воље доносилаца одлука. Овакво стање доводи до додатне и непотребне политизације села чији живот зависи искључиво од тога да ли су челници сеоских месних заједница чвршће повезани са носиоцима власти у општинама и градовима. На тај начин задружно начело солидарности  уништава, а партијско надметање постаје у опустелим селима Србије важније од сетве и жетве.

Уместо да се, свесно своје националне мисије, одупре притисцима града и политичких партија, српско сељаштво данас масовно помаже оне који га воде у пропаст. Оно нема капацитет да сагледа сав значај сукоба који је у току[4], док са своје стране, „елите“ затворене у своје кабинете и теоријска разматрања ретко када долазе до српског сељака[5].

Својим ангажманом на различитим партијским листама, произвођачи потврђују недостатак самосвести коју им, у односу на беземљашко радништво, нуди власништво над земљом. Уместо трагања за алтернативним политичким изразом који им, кроз пример задружног организовања стоји заправо на дохват руке и који подразумева одрицање од партијског удруживања и међусобно повезивање како би се сарадњом са другим селима вршио притисак на самоуоправне властодршце, српско сељаштво прихватило је као злу коб коју не може да промени, расцеканост и отуда зависност од партијских централа којима се ставило на располагање.  

Таквим својим деловањем, на исти начин на који градови и општине из Србије преко суштински једнопартијског плутократског система зависе од централа у Београду и Новом Саду, српска села зависе од оних градова и општина чији су део, а чији крајњи циљ није унапређење него распродаја наших пољопривредних ресурса.

Етички проблем исходи из недовољног поштовања села и недостатка осећаја света политике за значај који село има у животу Србије. Сељаку се намеће комплекс ниже вредности, у граду он је представљен као недостојан грађанског статуса, а чак се и један „ријалити“ који настоји да малограђански разврат и декаденцију на перверзан начин из „силиконских долина“ и дискотека пресели у замрла српска села зове „Фарма“.

Како би се, ради коначне ликвидације српске сељачке идеје толико жељена „заосталост“ српског села и њеног становништва могла и показати и доказати, током последњих деценија, паралелно са урушавањем економије, разаран је образовни систем, као и културни и друштвени живот на селима Србије. Чињеница да живимо у држави у којој највећи проценат сељачке деце има прилику да градове и општине чији су део види тек пошто упише средњу школу, говори довољно сама за себе. За разлику од централних школа које су најчешће смештене у урбаним деловима самоуправа, подручна одељења, уколико уопште и постоје, најчешће су комбинована, у клупама седе деца која немају могућност да покупују све нове уџбенике, а наставни кадар, поред проблема са слабом комуникацијом, самостално, уз помоћ родитеља и ретко када уз помоћ сеоских месних заједница уређује своје школе.[6]

Највећи број српских села, упозорава Одбор САНУ за село, нема своје домове културе, а тамо где они и постоје најчешће су неактивни. Сељачка деца у проценту који достиже 90 посто не знају шта је позориште. За њих не посотје гимнастика, атлетика, хорови, балети, клизалишта, биоскопи, играонице, а бављење спортом своди се на играње фудбала у клубовима које воде они који селу не допуштају да се од погубне партијашке политике одвоји. Младићи и девојке у напону снаге, уколико не желе да слободно време проводе гледајући „Фарму“, то могу да чине искључиво испред драгстора са флашом у руци.

У таквим условима, сељачки геније који је током последња два века створио, одбранио, проширио Србију и оставио јој у аманет Јанка Веселиновића, Јована Цвијића, Николу Теслу, Михајла Пупина, Живојина Мишића и читаву плејаду других, бесповратно пропада. Млади нараштаји, недовољно образовани, мудри и спретни, без могућности да од пољопривреде квалитетно живе већ сада израстају у затупљену и припиту најамну снагу будућих „спаситеља“ („цивилизатора“) којима ће Србија у часу свог коначног нестанка, препустити бригу о селу.  Ништа боље неће проћи ни њихови вршњаци у градовима који ће, идући у суштини истим путем, завршити као подршка сопствених тлачитеља. У тој тачки проблем српског села и града, пољопривредника и радника спајају се у, на нашу жалост, једину нераскидиву и вечну заједницу савремене Србије.

Растројене и осиромашене, сеоске породице, тамо где још увек постоје, често су нефункционалне, попут наркомана зависне од помоћи и подршке накарадно устројеног друштва које их уништава. И као што се у против-српском и суштински нејуначком систему све више говори о, части, прошлости и јунацима којима треба подићи споменике, тако се и у уништеним и неслогом затрованим селима све више прича о задружним принципима и потреби удруживања. Са друге стране, данас на српском селу немогуће је направити макар један „механички прстен“[7] који би свакодневицу на ораницама учинио лакшом. О задругама које траже нове, а заправо старе Србе, оне који су знали на чему да граде свој свет и политику, не вреди ни говорити... остим сталног понављања нужности њиховог изласка из економске и укључивања у политичку борбу чији су актери, барем када је о Србима реч, давно заборавили ко ју је, када, како и зашто покренуо.

Партијски одељен од својих пријатеља и сународника, жељан признања локалних политичара (која га попут наркомана чине лажно живим) и несвестан слободе коју му земља чији је власник нуди, српски сељак један је од најбољих производа сопственог времена.

Да би то време победио он пре свега мора напустити погубну етику смрти савремене Србије и здружен са својим сународницима у граду будућност стварати на оним већ опробаним и доказаним принципима који су га стоврили оним што јесте –Србином.

Тек када то учини покренуће истинску борбу против система чији је циљ да сломи српску сељачку идеју. Оно што смо тренутно ставили на дневни ред историје само је привид борбе, као што је и живот у суштински окупираној Србији само привид живота. 

 


[1]    Бранислав Гулан, “Судбина одузете земље”, Банатски културни центар Ново Милошево, 2015. година, стр. 355.

[2] Који су уједно и најјачи играчи у економском рату против Србије који је престао оног дана када је из борбе за југословенско наслеђе Србија изашла као поражена, односно као једини наследник СФРЈ.

[3] Вредно је овде истаћи да незаинтересованост српске државе за рурална подручја користе и други наши суседи, Бугари, Румуни и Албанци пре свих, који, сходно чињеници да својим сународницима у Србији не могу помоћи као Загреб и Будимпешта, настоје да социјално незадовољство претворе у национално које се у свим програмима помениутих суседних званичних политика завршава – сепаратизмом.

[4] Да би појаснили шта заправо јесте у средишту сукоба политике и српског села, послужићемо се ставом који је у свом знаменитом чланку „Глас са села“ изнео давне 1873. године Адам Богосављевић, свкако најпознатији српски сељачки трибун. Наиме, покушавајући да објасни српском сељаштву зашто је важно да пружи отпор бирократији, трудећи се при томе да бирократији објасни суштину сељачке борбе Богосављевић,  бележи речи које су и данас више него актуелне: „Ако тежак обезбеђује друштву исхрану, а држави омогућава да издржава свој бирократски апарат, треба ли то друштво и та држава својом лошом политиком да уназаде земљорадњу и тежака да доведу у стање потпуне беде“.

[5] Мали је пример оних представника српске „елите“ који радо силазе у народ. Када говоримо о селу, онда пре свих треба споменути проф. др Миладина Шеварлића који не само да добро познаје економију српског села, него је и један од ретких познавалаца његовог морала, етике, политичке идеје. Тако је, бивајући у Сремској Митровици, угледни доктор истакао да јако воли српску народну ношњу коју носи у свим свечаним приликама: на Крсној Слави, за Божић, на Ускрс, Дан државности, уз напомену да је због споразума који је Република Србија закључила са НАТО пактом, ове године, у знак протеста, Сретење дочекао „у цивилу“.

[6] Истини на вољу, месне заједнице према слову Закона кои ову област уређује немају ни право да самостално, без питања и одобрења ресорног самоуправног органа било шта на овом пољу чине.

      Када говоримо о наставном кадру, није занемарљив ни податак да своје инстант школоване кадрове, са приватнх факулттета и у суштини нестручне, локалне партијске вође упошљавају управо по селима. Сматрајући да је „то за село доста“ и надајући се да ће информације о њиховом раду по селима остати далеко од „напредног“ града, ови неодговорни и нешколовани кадрови, помогнути и подржани од партијашких врхушки додатно уништавају сељачку децу.

[7]    „Механички прстен“ је сличан српском „спрегу“ који је некада постојао на селу и у задругама. Подразумева удруживање сељака ради куповине нове механизације коју потом, без надокнаде, користе у „механички прстен“, односо у „спрег“ увезани сељаци.