"Иду дани"

27.04.2016

Протекли парламентарни, покрајински и локални избори нису донели ништа суштински ново, нити се десило нешто епохално сем уласка стечајног експерта у парламент. Исти политичари и партије које четврт века воде своје бираче од једне до друге кризе, час као власт, час опозиција, и овај пут су се изротирале. Распоред мандата у скупштини показатељ је да Србија и даље остаје територија окупирана НАТО пактом и западним амбасадорима, спремна да настави задате реформе те дубље уђе у  "евроатлантске интеграције".

Стиче се утисак да у Србији избори вечито трају јер се стално прежвакавају дневнополитички трачеви, коалиционе комбинаторике, фабрикују афере и празне приче док живот пролази мимо обичних људи. Ко је крајем осамдесетих година ишао у средњу школу, 2016.године гледа исте политичаре ишчекујући унуке.

Некада се у том скретању пажње истичу професионални политичари, њихови тимови за манипулацију грађанством и страначки обојени "аналитичари". Последњих година за то служе којекакви блогери, твитер звезде, полусвет јавне и полујавне сцене, које партије ангажују да преко њих додатно заглупљују већ одавно слуђени народ. Они су довољно " рурални" или " урбани" ( већ по потреби) да се с њима скоро свако може идентификовати. То што својим изјавама и поступцима  скачу себи у стомак није важно, јер се ионако рачуна на кратко памћење амеба којима су они " пут, истина и живот".

Бирачи који већ деценијама живе у ишчекивању промена у виду месије који ће једним потезом руке решити њихове горуће економске и социјалне недаће један су од битнијих проблема, јер да велики број Срба не чине инфантилни, лењи, лакомислени и суштински неинформисани појединци, не би гласали за пропале политичке концепте и потрошене прваке. Макар би коначно схватили да гласањем за такве политичке опције дају масовну подршку и правни легитимитет постојећој партократији.

Од позиционих и од опозиционих упропаститеља стално можемо чути да треба " извршити грађанску дужност" и гласати, а да је бојкот целокупног партијашког система најгоре решење. Наравно, они то не причају безвезе или због користи народа, већ ради својих краткорочних и дугорочних, себичних и од споља наметнутих циљева. Да није тако након толико избора на свим нивоима дошло би до видљивог бољитка, а не до сталног моралног и друштвеног пoсртања.

Бирачи који мисле да ће Тита заменити ЕУ или Путин, који иду да гласају против некога и нечега, а не за неког и нешто, једна су од рак рана српске политичке сцене. Једино едукација бирачког тела, читаве популације, може дићи народ из летаргије и обучити га да разликује национално одговорне прваке од демагога; да не очекује економски препород од убица фирми, патриотизам од НАТО војно-политичких коментатора и да као националне вође не доживљава  уличне кабадахије. Гласање по принципу мањег зла производиће исте резултате као и до сада, јер размажени и дегенерисани грађани не могу да изаберу национално одговорне државнике. Свака будала може махати заставом Европске уније или натући мајицу са Путиновим ликом, али је много теже започети премене на себи, те дати лични пример на послу, у породици и непосредном друштвеном окружењу уместо понављања туђих, излизаних флоскула покупљених са телевизије или друштвених мрежа.

И бојкот целокупног страначког политичког система је вид избора. Некада је важније знати шта не желимо да подржимо од онога што нам се намеће као неизбежан, скоро судбински избор.