Душан Пророковић: Перестројка у 10 корака

02.04.2016
Колико је пута речено како је свака промена спољнополитичког курса Србија опасна? Већ осам година живимо са мантром да „Европа нема алтернативу“ и да се не може више од овога што се чини. Овакве констатације, наравно, нису тачне. Прво, готово да не постоји земља у Европи у којој се на одређеним нивоима (било службеним или неформалним, кроз think-tank организације) не разматра „План Б“. Питања су многа, криза је велика, ЕУ је пред огромним изазовима. Друго, Србија трпи велике губитке због спровођења политике „Европа нема алтернативу“. Треће, косовско питање је потпуно увезано са процесом евроинтеграција и последња изјава Улрике Луначек је само подсећање да пут ка Бриселу води преко Приштине. Чим су наши званичници потписали Бриселски споразум, летвица је подигнута. Сада се очекује више, и то ускоро. Четврто, као и у случају већине источноевропских држава, евроинтеграције Србије су увезане са питањем уласка у НАТО и односа према међународним финансијским институцијама. Према томе, ове односе треба сагледавати као целину, никако их не раздвајати. Србија не само да мора размишљати о алтернативи, већ је и активно градити. Пето, треба имати у виду да је досадашња политика три српске владе од 2008. године произвела одређена дејства и у доброј мери учинила Србију економски и финансијски зависном од ЕУ и осталих западних центара моћи. Данас је око три четвртине спољнотрговинске размене земље везано за чланице ЕУ, а буџетски дефицит се сваке године покрива новим задуживањима у износу од најмање 2 милијарде евра, због чега је Србија постала лака мета за условљавања и уцењивања. Сваки нагли и радикални заокрет могао би изазвати грубу контрареакцију ЕУ, која би била усмерена на унутрашњу политичку дестабилизацију и успостављање разних механизама трговинске блокаде и бојкота, а што би наштетило нашим виталним интересима. Отприлике, то би се онда завршило као покушај Сиризе да брзо пронађе решења за проблеме који су се у Грчкој гомилали деценијама. 
 
Имајући у виду сва раслојавања и унутрашња размимоилажења унутар ЕУ, а због којих је данас много лакше наћи савезнике и саговорнике широм континента за вођење другачије политике, као и крупне промене у међународној политици услед којих је могуће обновити стара и успоставити нова савезништва са великим и регионалним силама из разних делова света, а помоћу којих би Србија успешно предупредила или амортизовала евентуалне претње од стране западних центара моћи и без ризика да би такав поступак могао изазвати унутрашњу дестабилизацију, може се закључити да је могуће извршити спољнополитичко престројавање. То би се дало реализовати кроз десет корака, који су међусобно повезани и условљени, а због околности и тема, могуће је предузети их у релативном кратком року од 2-4 године. 
 
1. Заустављање реализације обавеза које је преузела Република Србија, а које се тичу отворених преговарачких поглавља у разговорима са представницима ЕУ, све док се не разјасне одредбе Поглавља 35. О садржају осталих поглавља се могу наставити консултације, без преузимања било каквих нових обавеза. Истовремено, обавестити ЕУ и земље чланице какво тумачење Поглавља 35 је неприхватљиво за Србију. За Србију је неприхватљиво било шта изнад техничког дијалога, односно, не могу се потписивати нови споразуми којима би се додатно легитимизовао и легализовао статус лажне државе Косово у међународној политици. Иако се из одредби Поглавља 35, као и претходних докумената на које се институције ЕУ позивају, може разумети да ЕУ очекује од Београда да потпише споразум са Приштином којим би био омогућен пријем лажне државе Косово у ОУН (налик на „споразум између две Немачке“), упорним инсистирањем српске дипломатије се мора од Брисела тражити јасан одговор на питање: да ли је Србија једина земља од које се зарад пријема у ЕУ тражи одрицање од дела сопствене територије? Све док се тај преговор не добије нема даљих преговора нити преузимања нових обавеза. 
 
2. Суспендовање даље сарадње са ЕУЛЕКС-ом на постојећом нивоу. Комуникација са представницима ове мисије може остати до даљњег искључиво на техничком нивоу. Оваква мера је, после пресуде Оливеру Ивановићу, сасвим оправдана. Такође, у разговорима са  органима ЕУ покренути питање навода тужитељке ЕУЛЕКС-а Марије Бамије о корупцији у овој мисији и свим проблематичним одлукама које производе правна дејства. У том циљу неопходно је формирати и привремено тело у Народној скупштини које би се бавило расветљавањем овог случаја и даље надзирало рад ЕУЛЕКС-а (ад хок одбор).
 
3. Покретање широке дипломатске акције која би се тицала враћања надлежности мисији УНМИК-а. С обзиром на чињеницу да у међународним круговима већ влада мишљење како је ЕУЛЕКС доживео неуспех, због чега су надлежни комитети Генералне скупштине УН још пре годину дана почели са усвајањем плана реорганизације УНМИК-а, а који обухвата и враћање појединих надлежности мисији УН, Србија ће за своје намере наићи на разумевање и релативно лако пронаћи савезнике. Крајњи, стратешки циљ треба да буде враћање питања преговора са Приштином под окриље УН и реафирмација Резолуције 1244 СБ УН, па према томе треба предузимати све тактичке потезе. У светлу украјинске кризе, будућих преговора о аутономији Курдистана и низом других актуелних тема у међународној политици, овај циљ за Србију није недостижан нити нереалан. Враћањем у игру УНМИК-а неповратно се раздвајају процеси преговора између Београда и Приштине са једне, и Београда и Брисела са друге стране, услед чега позиција Србије постаје значајно комотнија.
 
4. Паралелно са овим мерама, Србија треба да усвоји резолуцију у Народној скупштини и обавести Брисел како је за нас апсолутно неприхватљиво потпуно усаглашавање спољне и трговинске политике са ЕУ. Србија није чланица ЕУ и нема никакву правну, политичку, нити моралну обавезу да то чини. Усаглашавањем сопствених циљева са политиком ЕУ може доћи до драматичног погоршавања укупног положаја Србије.
 
5. У циљу промене спољнополитичког постављања и амортизације притисака ЕУ, неопходно је ојачати билатералну сарадњу са низом чланица ЕУ по разним питањима. Пре свега, неопходно је интензивирати дијалог са чланицама ЕУ о избегличкој кризи и односу према Русији. О избегличкој кризи Србија треба да разговара са свим оним земљама које се противе досадашњој пасивној политици ЕУ, а о односу према Русији са државама које трпе највећу економску штету од уведених санкција Русији. Поред тога што би ово био један од канала за српски наступ ка ЕУ-бирократији, такође би био и начин да Србија у оним земљама где ће наићи на разумевање и пронаћи подршку, јасно искаже свој став да нам не пада напамет да будемо некаква „транзитна зона“ или „паркинг за мигранте“ који пролазе балканском рутом, као ни да учествујемо у било каквим акцијама против Русије. 
 
6. С обзиром на то да је у свим источноевропским земљама до сада потврђено неписано правило да државе које желе у ЕУ најпре морају постати чланице НАТО, Србија мора ово питање такође отворити. Прича о евроинтеграцијама не сме служити за постепено угуравање Србије у НАТО. У циљу даљег опредељивања према НАТО и амортизовања притиска који ће долазити од стране водећих НАТО држава у наредним годинама, неопходно је расписати референдум са питањем грађанима: да ли желите да Србија постане чланица НАТО?
 
7. Да би се успоставила почетна равнотежа утицаја, помоћу које би се дугорочно обезбедило војно несврставање Србије, неопходно је интензивирати билатералну војну сарадњу са Русијом и Кином, појачати контакте са ОДКБ-ом, али и потписати споразум о статусу Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. Србија би се концентрисала на достизање адекватног нивоа сарадње и са другим партнерима.
 
8. Сарадња са Русијом и Кином треба да буде проширена не само у војној области, већ и у политичкој и пре свега економској области. У циљу смањивања текуће зависности од ММФ-а и будућег изласка из аранжмана са овом институцијом, Србија треба да се оријентише на постизање договора о узимању неопходних кредита од Русије и Кине. У том контексту посматрано, Србија под хитно треба да постане чланице Азијске инвестиционо-инфраструктурне банке. Кредите користити за развојне пројекте који ће утицати на макроекономску стабилизацију, а не на текуће покривање буџетског дефицита.
 
9. Постепено истискивање ММФ-а из Србије значиће и напуштање погубне економске политике која води ка истовременом даљем сиромашењу грађана и повећавању јавног дуга, што у крајњој линији може довести до „грчког сценарија“. Да би се спречила даља политичка уцењивања и условљавања Србије неопходно је избећи „грчки сценарио“. Због тога се морају најпре преиспитати све до сада спровођене мере економске политике, а затим и преиначити оне за које се утврди да нису донеле корист. У циљу реализације овог плана поред сарадње са Русијом и Кином, мора се интензивирати и сарадња са европским државама које су имала слична искуства.
 
10. Покретање широке акције мотивисања сопствених привредника и грађана, како би се подигао степен поверења у сопствене снаге и убрзало тражење решења за излазак из дубоке политичко-економске кризе и колективне депресије. Домаће привреднике је неопходно охрабрити конкретним мерама, финансијских их подржати, помоћи њихове извозне амбиције; са друге стране, грађане треба укључити да у што је могуће већем броју учествују у неопходним реформама које се морају спровести. Промене су потребне у начину функционисања образовног система, службе здравствене заштите, раду бирократског апарата... Уколико до њих не дође, ни Србија неће моћи да се развија. Наш развој морамо да пројектујемо сами, то за нас неће учинити нити ЕУ, нити било ко други споља. Само земља задовољних грађана има будућност. 
 
Наравно, као и око свега осталог, и овде се ради о питању политичке воље. Постоји ли политичка воља да се оваква политика води? Уколико постоји (а то зависи од тога ко је на власти), онда се она може разрађивати и даље осмишљавати. Како ни један од повучених потеза не би изазвао политичку, економску или неку другу штету. Или барем, та штета не би била већа од оне коју тренутно трпимо.