Да ли је Русија регионална или глобална сила?

14.03.2016

Од 30. септембра прошле године, свет је дефинитивно другачији. Почетак руске војне ваздушне и поморске операције против Даеш терориста у Сирији био је одговор на писани захтев Русији за помоћ, који је стигао од сиријске владе. То је најзад означило темељни заокрет у односима на глобалној политичкој сцени. Русија је о својој војној кампањи против Даеша у Сирији унапред обавестила своје партнере у Сједињеним државама – али, то је не само зауставило геополитички утицај Сједињених држава на Блиском истоку, него је означило рађање нове поставке “реалних моћи” у свету.

 

Одлучном акцијом у Сирији против Даеша, Русија је одлучно показала где је “црвена линија”, јер овог пута, дипломатске изјаве је подржала веома конкретна и моћна војна акција, на мору и у ваздуху. Било је више него очигледно да је Западна коалиција, предвођена Сједињеним државама, одмах разумела поруку. Али, да ли то значи да ће се Англоамеричка елита, која је навикла да буде “белосветски шериф”, тако лако одрећи идеје о потпуној доминацији у свету? Било би ирационално очекивати такав преображај Атлантициста, који једноставно не поседују ментални капацитет да прихвате нову геополитичку реалност, иако су свесни своје тренутне војне инфериорности. Баш то одбијање да се одрекну свог плана о бесконачној доминацији светом води људе ка опасности од нуклеарног рата или до такозваног “краја света”.

Нови споразум о Сирији, између Русије и Сједињених држава, знак је слабости Вашингтона, али то и даље не значи да се Вашингтон прилагодио новој стварности. У последњем годишњем обраћању Конгресу, прошле године, председник Сједињених држава је као “реторику” описао оно што чује – да непријатељи постају јачи, а Сједињене државе слабије. Он је нагласио да су Сједињене америчке државе најмоћнија нација на планети Земљи, која на своју војску троши више, него следећих осам нација заједно. Ова изјава је логичан наставак његове тврдње из марта 2014. године, када је изјавио да је Русија само “регионална сила” и да не представља кључну опасност по безбедност Сједињених држава. Резимирајући самит у Хагу о нуклеарној безбедности, Обама је такође упозорио да је “Русија регионална сила која прети својим непосредним суседима – не зато што је моћна, него зато што је слаба”. То је био његов покушај да поткопа идеју о томе да је Русија највећи геополитички непријатељ Сједињених држава.

Ако је то тачно, зашто је онда Пентагон недавно објавио план по коме ће се у Европи следеће године потрошити 3,4 милијарде долара, у односу на садашњни буџет који износи 789 милиона долара. Неке државе су одмах подржале овај план Сједињених држава, али су се неке оштро успротивиле још већем војном присуству Сједињених држава у Европи.    Вашингтон покушава да “непостојећу” претњу која долази из Русије, искористи као изговор за повећање одбрамбеног буџета у Европи. Откад је потпомогао државни удар у Украјини, Вашингтон инсистира на некој новој претњи која долази од Русије. Истовремено, Команда Сједињених држава у Европи (EUCOM) истиче да им је слабљење Русије главни приоритет у Европи. Ово је назначено у новој стратегији  EUCOM, објављеној на њиховом вебсајту. У тој стратегији даље пише да Русија изазива савезнике Сједињених држава широм света, што представља глобални проблем. Како би зауставила Русију, војска Сједињених држава се нуди да се са војних операција које са НАТО пактом спроводи у другим регионима, усмери поново на Европу. Томе се додаје план да се оснажи крило НАТО пакта у Источној Европи, билатерална сарадња Сједињених држава и источноевропских и да се олакша пријем у НАТО пакт оних држава Источне Европе, које још увек нису укључене у алијасу. НАТО И EUCOM планирају нову војну близу руске границе што се може претворити у оружани сукоб са Русијом.

То је вероватно и разлог, зашто је француска влада, без икавих најава, предложила закон који би Француску потпуно реинтегрисао у НАТО, наводећи да у НАТО пакту доминирају Сједињене државе и Британија. То би даље значило и напуштање Де Головог завештања војне политике независности земље.
Чак и Хенри Кисинџер, који се претвара да је дугогодишњи пријатељ Русије и као залаже се за ближу сарадњу Русије и Сједињених држава, није могао да се суздржи од врло лично обојеног коментара: “ У раним фазама америчке борбе против Ал Каиде и Талибана у Авганистану, постојала је почетна нада да је могућа ближа сарадња са Русијом по многим питањима, али је та нада ослабила након низа сукоба о Блиском истоку, а најзад је потпуно нестала након потеза руске војске на Кавказу 2008. и у Украјини, 2014. године. Он, у ствари, криви Русију за “растуће отуђење”, заборављајући ко је тај ко је створио жаришта широм света и за коју сврху.

Све ово указује да Атлантицисти готово никада не могу да промене мишљење и да почну да разумеју Русију као озбиљног партнера, а не као објекат који могу освојити.

Са друге стране, изјава Џејмса Р. Клепера (James R. Clapper), директора Националне обавештајне службе Сједињених држава представља званични став о промени света у складу са атлантицистичким светоназором. У расправи у Сенату, пред Одбором за оружане снаге, он је рекао: “Русија је показала своје војне моћикако би се представила као глобална сила, захтева поштовање са Запада, одржава подршку властима код куће и остварује руске интересе глобално”.
Па, дакле, да ли је Русија регионална или глобална сила? Ако се моћи мери са 200 војних база широм света или производњом “обојених” револуција и хаоса у многим државама како би се увела такозвана “демократизација”, а у ствари, да би се државе поробиле политички и економски, онда Русија очигледно није глобална сила.

Али, након 30. септембра, Русија је постала најутицајнији геополитички играч који враћа света на пут хуманости, искључиво захваљујући њеној војној и духовној снази.

Од почетка укључења Русије у рат у Сирији, западњаци су  показали необјашњиву парализу све до тренутка када није процурила информација да Русија поседује моћно оружје кој еможе блокирати све електронске справе и онемогућити деловање непријатеља у пречнику од 600км. Стручнјаци кажу да ће Западу бити потребно најмање десет година да развије сличне војне капацитете. Али након почетног нереаговања, Атлантисти су почели са својом познатом стратегијом – да извлаче најбоље за себе чак и када су поражени, што се догодило и у Сирији.  И поред тога, Русија није играла на карту надмоћи. А Владимир Путин је заиста и нагласио да циљ русије у Сирији није геополитичке природе, а није ни да се показује војна моћ, већ борба против Даеша, који представља безбедносну претњу Русији и заштита руских безбедносних и националних интереса. Онје поновио да Русија жели да разреши све расправе дијалогом са партнерима у свету.

Али то је изгледа био “дијалог глувих”, зато што Атлантисти покушавају да прогурају свој програм на други начин, како би пораз претворили у победу, повећавајући хаос не само на Блиском истоку него и у Европи.
Постоји небројено доказа за непрекидне прљаве игре Атлантиста по свету, које не пружају наду да ће се избећи глобални војни конфликт, зато што они имају само једно рпавило “или ће бити како ми хоћемо или никако”. То показује врло ограничене менталне капацитете, када се ради о прихватању равнотеже и поделе моћи у мултиполарном свету. Али, ту сада долази једно велико “али”, јер у будућности ће неко други водити игру, а то је Русија.