18+
Пре Ердогановог доласка на власт, Турска и Израел су се сматрали кључним регионалним савезницима. Ердоган је прво као премијер, а онда и као председник водио политику локалне исламизације, која се одразила на спољну политику. Турска је iслам покушала да искористи како би ојачала свој положај у региону, а контакт са Палестинским исламским покретом отпора је довео до погоршавања односа са Израелом. Када су израелски командоси 2010. године заузели турски трајект “Мави Мармара”, који је кренуо у блокирану Газу, односи између две земље су замрзнути.
Ердоган је жељан старих односа са Израелом. У децембру 2015. године је изразио спремност да утиче на руководство Хамаса да смање своје деловање. Разлог за овакво понашање Турске је сукоб са Русијом и чврст став Сједињених држава у вези са сиријским Курдима. Сједињене државе желе да искористе курдски фактор како би осигурале свој положај у региону, али би то, онда, проблем сепаратизма донео Турској. Израел је важна и јака регионална политичка и војна сила и могући извор угљоводоника. Наслаге нафте и гаса на обалама Израела и Кипра могу Турској бити замена за изгубљену прилику због незавршеног руског “Турског тока”.
Политика приближавања Израелу не обећава никакав напредак за Турску. Израел је заинтересован да нормализује односе са Турском, али не на рачун односа са Русијом. Штавише, као и Сједињене државе, Израел подржава сиријске Курде и,такође, очекује да искористи курдски фактор у своју корист. Секуларна курдска произралеска влада и држава би биле у стању да буду равнотежа општем антиизраелском расположењу на Блиском истоку. Поред тога, Турска је и против тренутног руководства Египта, које је 2013. године збацило протурско “Муслиманско братство” са власти. За разлику од Турске, Израел подржава Ел Сисија.
Турска није једина држава у коју се могу извозити израелски и кипарски угљоводоници. Највероватнији, будући партнер је Грчка, која је против Турске. Подршка Турској није у интересу Израела и не би донела никакву корист. Израел је заинтересован за слабију и попустљивију Турску и неког другог не-исламског председника. Турска би морала да напусти свој исламистички курс и да дозволи Сједињеним државама и Ционистичкој држави да се баве Курдима, ако жели да обнови односе са Израелом.
Ердоган није спреман да одустане од своје узалудне стратегије, па је 1. априла у Сједињеним државама покушао да преговара са руководством Америчке јеврејске заједнице, која утиче и на Сједињене државе и на Израел, али тамо је хладно дочекан. Међународна изолација турског руководства је последица колапса нео-отоманске политике. Њен наставак може довести до прегревања у имеријалним државама и, најмање, до пада Ердогановог режима. За Турску постоје само два решења: или да направи уступке Сједињеним државама и Израелу и претвори се у оруђе за спровођење утицаја у региону, одбаци политички ислам и врати се на стару улогу атлантицистичког сателита; или да прихвати стратегију Евроазије и партнерства са Русијом, која својим савезницима омогућава велику слободу.
Заметили опечатку на сайте? Выделите текст с ошибкой и нажмите Ctrl+Enter.
