Са Фејсбука нестала грађанска иницијатива: “Захтевамо, Динкић мора у затвор”

Субота, 25 Јун, 2016 - 14:00

Пре три дана на Фејсбуку се појавила страница “Захтевамо, Динкић мора у затвор”. Страница је јуче нестала, али је за мање од два дана успела да окупи око 35 000 људи.

Поред многих лоповлука у Србији иза којих се крије Млађан Динкић, од продаје фабрика и предузећа за динар и чудно расходовање машина и друге опреме, до Националне штедионице, издавања државних зграда тајкунима под сумњивим, али за тајкуне повољним околностима и до обезбеђивања услова пословања страним компанијама, који су, у ствари, значили оробљавање српске радне снаге и привредних капацитета.

Посебна врста криминала којом се Млађан Динкић бавио (бави се и данас, заједно са Зораном Михајловић, Вучићем и осталом сумњивом политичком “елитом”) јесте политички криминал. Његове политичке активности су прво биле сакриване у покрете “стручњака”, а касније када више није било сумње да се, у ствари, бави политиком, његове партије су сваких неколико година мењале име. Кадгод би нешто у политичком животу Динкићеве партије кренуло низбрдо, он је ту партију гасио и правио нову. Као што привредни криминалци отварају и затварају фирме.

Динкић се бавио и финансијским криминалом са места Гувернера Народне банке Србије.

Познат је и по инциденту са бизнисменом и власником хотела Москва, у Београду – Динкић је седео за столом у једном од ресторана хотела Москва. Власник се тада нашао тамо и без много разговора тражио од Динкића и његових пријатеља да оду.

Разлог за то је Динкићево учешће у намештању такозване афере Панцир. Он је 2005. године ту аферу подметнуо Милету Драгићу. Радило се о набавци опреме за Војску тадашње СЦГ, коју је производила фирма “Миле Драгић производња”. Иако је имао правно исправан уговор са Војском, Миле Драгић је оптужен за малверзације, непоштовање уговора, противправно стицање користи, итд – нити је Миле Драгић нешто могао да учини, нити је Војска могла нешто да учини. Иза свега је био Млађан Динкић и његова камарила привредних криминалаца.

Миле Драгић је, 2013. године, након изрицања правноснажне  ослобађајуће пресуде Апелационог суда у Новом Саду (који је потврдио претходно два пута изречену пресуду Основног суда у Зрењанину) изјавио да ће тужити државу, јер је то једини начин, а да држава сâма треба да потражи ко се у њено име чиме, када бавио и био надлежан. Према његовим речима, због овог намештеног процеса који је трајао осам година, његова фирма је изгубила 500 милиона долара, пропали су  договорени послови, фирма је изгубила домаће и стране клијенте. Драгић је тада изјавио и да је био  “жртва једног човека у тадашњој српској Влади – Млађана Динкића – који је хтео да Војску државне заједнице Србије и Црне Горе и све набавке у њој, стави, преко својих људи, под контролу”.

Међутим, последња грађанска иницијатива на Фејсбуку, која је убрзо нестала, дошла је од разочараних и преварених грађана. Динкић је пред председничке изборе 2008. године јавно обећао да ће сваки пунолетни грађанин Србије, на основу власништва над бесплатним акцијама у државним фирмама НИС и ЈАТ које му држава поклања, добити по хиљаду евра од вредности акција, након што акције тих фирми буду продате на берзи. Касније је Динкић признао да је то рекао само да би помогао кандидату Борису Тадићу да победи на изборима. Због овога, многи правни стручњаци сматрају да нису потребни више никакви докази и да је ова његова изјава довољна да се он изведе пред Суд. Међутим, судска власт у Србији је криминализована и приватизована од стране политичко-криминалних структура које су на власти већ дуги низ година, те Динкић, осим што није у затвору и даље мешетари. А било каква иницијатива за испитивање његовог рада нестаје. То и бивши и будући премијер обојица знају. А зна и Александар Вучић, бивши Генсек СРС.