Зашто Турска треба да напусти НАТО?

24.08.2016

Пропали пуч од 15. јула у Турској, који су покушали да изведу припадници ФЕТО (Фетулахистичка Терористичка Организација), а подржале Сједињене државе је, не само продубила јаз између Турске и атлантистичких снага, већ и открила неумитну истину да је судбина Турске у Евроазији.

Захваљујући америчкој интервенцији, улози у завери, спровођењу и подршци пропалом војном пучу и захваљујући ћутању ЕУ, која увек иронично подржава демократију, турски политичари и велики део народа (укључујући нео-кемалисте, конзервативце, националисте и социјалисте) све гласније подржава идеју Евроазије.

Турска је ушла у НАТО 1952. године из страха од комунистичког СССР. Али, чак и у периоду Хладног рата, Турска и СССР су имали прилично нормалне дипломатске односе, а премијери су се међусобно посећивали. Али са распадом СССР и нестанком комунистичке претње, влада коју је направила партија АК, желела је независнију и вишедимензионалну спољну политику те је почео суштински сукоб између Турске и НАТО. Мора се имати на уму да је 1974. године, када је Турска, користећи своје загарантовано право стечено уговором из 1960. године, војно интервенисала на Кипру, који није члан НАТО, Сједињене државе су увеле Турској санкције на оружје које су трајале до 1978. Дакле, Сједињене државе су показале искрену посвећеност Турској, чак и када противници више нису били комунисти Совјети!

Након завршетка Хладног рата, када су Сједињене државе тежиле окупацији Ирака 2003. године, само годину дана након почетка владе АК партије, Турска је одбила захтев Сједињених држава да користе турску територију. Ово је повећало тензије. Такође је дванаест војника из турских специјалних снага, који су служили у Ираку, ухапшено од стране америчких окупатора Ирака. Стога, јасно је да Турска и Сједињене државе имају киселе односе откада је на власт дошао Реџеп Тајип Ердоган.

Сирија је још један очигледан случај у којем су Сједињене државе поново издвојиле Турску као непријатеља, уместо да је подрже као земљу која је члан НАТО. Турска је имала веома добре односе са Башаром ал-Асадом пре 2011. године. То је укључивало и споразум о слободној трговини потписан 2007. године, заједничке војне вежбе 2009. и 2010. године, као и састанак о стратешком партнерству на високом нивоу, 2009. године. Међутим, због превртљивих про-америчких елемената у Турској, односи са Асадовом владом су се погоршали. Због сиријског грађанског рата, Турска је изгубила пријатељског суседа, претрпела много економски због 3,5 милиона сиријских избеглица и морала је да постане учесник у грађанском рату да би помогла Туркменима, блиским рођацима Турака, који насељавају север Сирије. Али најразорнији исход грађанског рата био је оснаживање курдског YPG, који Турска сматра продужетком курдске PKK и са којом је у војном сукобу 30 година.

Иако је турски председник Ердоган јасно изјавио да Сједињене државе треба да изаберу између Турске, чланице НАТО и курдског YPG, Сједињене државе и даље политички и војно подржавају курдски YPG.

Покушај војног пуча 15. јула био је непосредан војни напад Сједињених држава на пријатељску  Турску, чланицу НАТО преко про-америчких ФЕТО војника, који служе у оружаним снагама Турске. Турска се суочила са три војна удара у историји, али последњи покушај пуча је био јединствен. По први пут, убијени су цивили, а Народна скупштина је била бомбардована, а вођа пуча живи и ужива јасну подршку изван Турске. Фетулах Гилен, вођа терористичке организације ФЕТО, побегао је у Пенсилванију, у Сједињене државе 1999. године, тврдећи да Влада Турске врши верски притисак на њега (не АК партија, већ Влада), и још увек се није вратио у Турску, иако га је турски председник лично звао пре три године. Те стога читав турски народ сматра да овај пропали пуч није  "домаћи" или "локални", већ директни војни напад Сједињених држава на Турску, те се стога и борио против пуча на одговарајући начин. Упркос званичном захтев турске владе да се изручи, Фетулах Гилен је и даље, до данашњег дана недоступан турским властима.

Поред небројених издаја, које су Сједињене државе приредиле пријатељској Турској и члану НАТО, последњи војни напад организације ФЕТО, затим геополитички, економски, историјски и културолошки аспекти указују на евроазијску будућност Турске.

1. Географски, као и Русија, и Турска се простире на оба континента – европски и азијски.
2. Распад ЕУ је почео са Брегзитом, а члансто Турске у ЕУ се разматра још од 1987. године. ЕУ сматра да културолошке и демографске особине Турске не одговарају визији ЕУ.
3. Турска није имала граничне спорове са суседима читав век, иако је окружена како муслиманским, тако и хришћанским земаља, које су много векова биле под владавином Отоманског царства. Турска је, на пример, потписала споразум о слободној трговини и војној сарадњи са Србијом и, иако Турска је сунитска муслиманска земља, није било рата са шиитском муслиманском земљом, Ираном, још од 1683.
4. Турци су рођаци централноазијских и кавкаских народа. Сличности у језицима и култури повезују Турску са Азијом.
5. Турци су Муслимани, те је стога Турска повезана са Ираном и арапским земљама. У турском језику постоје хиљаде персијских и арапских речи. Даље, Турци и Арапи су пет стотина година  мирно живели под Отоманском владавином.
6. Муслимани и православци су, такође, мирно живели у Отоманском царству. Само су  Босанци и половина Албанаца прешли у Ислам током петовековне владавине Отомана. Султан је себе звао заштитником православних народа пред католичким Западом.
7. Турци су се хиљаду година, политички и војно борили против утицаја Запада.
8. Обичаји и систем ведности Турака су поптуно супротни идеологији Запада. Уместо индивидуализма и ултра-либерализма, држава, народ, породица и моралне вредности су посебно важни за Турску, као и у свакој евроазијској држави.
9. Турска тргује са Евроазијом, а Немачка, Кина и Русија су најважнији међународни трговински партнери Турске. Удео трговине Турске са државама које нису у ЕУ расте сваке године.
10.  Русија, Турлменистан, Казахстан, Азербејџан и Ирак су државе у којима турске грађевинске фирме највише раде.
11.  Највише туриста у Турску долази из Немачке и Русије.
12.  Највише кућа у Турској, од странаца, купују Ирачани, Саудијци, Кувајћани и Руси.
13.  Турци и Туркиње се венчавају за људе из Сирије, Немачке, Азербејџана, Русије и Украјине.

Пропали пуч од 15. јула се сматра непосредним нападом Сједињеним држава на суверенитет и демократију Турске. Штавише, различити слојеви турског друштва су уједињени против спољних претњи. За многе мислиоце, ово је други турски рат за ослобађање нације.

Током националног ослобађања и стварања модерне Турске 1921. године, Лењинова Русија је била међу првим великим силама који су први препознали и подржали новоосновану Турску републику. Слично томе, у овом другом народноослободилачком рату, Владимир Путин био је први лидер који је позвао и подржао легитимну турску владу против државног удара.  Узбудљива је и чињеница да је Русија прва држава коју је турски председник посетио након пропалог пуча.

Ако се сиријски сукоб може решити сарадњом Русије и Турске, то ће отворити пут за заједничку вољу Русије и Турске да раде на решавању других регионалних сукоба, као што је Нагорно-Карабах. Ако се руско-турско такмичење под вођством НАТО може претворити у руско-турску стратешку сарадњу, атлантистичке провокације и ремећење стабилности на Балкану, Блиском истоку, Кавказу и у Централној Азији – што су заједничке зоне утицаја Русије и Турске – ће пропасти. Не само да ће Русија и Турска имати од тога користи, него ће национални суверенитет у овим регионима и територијална целовитост бити заштићени.

Како напредује сарадња између Русије и Турске и исходи постају видљиви, поверење у Евроазију ће прожимати Турску, биће лакше напустити НАТО и западну осу. И статистичке истине и историјска искуства појашњавају неизбежну евроазијску судбину Турске. Овај историјски терет, на раменима турског руководства, може убрзати евроазијску путању Турске. Турско руководство не би требало да наседне на преваре и америчке маневре да Турску поново скрене ка западној сфери, а биће изложено њиховим претњама. Ово путовање је неизбежно. Овај пут тражи стрпљење и истрајност Русије.