Стогодишњица Сајкс-Пикоовог споразума

18.05.2016

Пре сто година, 16. маја, потписан је Сајкс-Пикоов споразум, којим је изведена подела Блиског истока. Потписници споразума су испланирали нове државе, промену граница постојећих регионалних сила у корист империјалистичких сила и на рачун Отоманског царства. Нове линије раздвајања су се поклапале са границама провинција унутар Отоманског царства, чији су кључни историјски центри били Дамаск, Јерусалим, Багдад и Бејрут.

Тајни уговор Француске и Велике Британије је предвиђао неке погодности и за Русију. Касније се овом пројекту прикључила и Италија.

Међутим, током Првог светског рата, ситуација се променила: Руска империја, Аустроугарска империја и Немачка су напустиле ову Велику игру и тиме оставиле све погодности Великој Британији и Француској. Нова политичка сила постала је Турска, сада секуларна држава, која је своје дипломатске захтеве хтела да спроводи и силом. Нове руске власти бољшевичког режима су се са тим суочиле на Кавказу, а исто се догодило групи националних држава на Балкану, без искуства у грађењу државе.

Теоретски, највећи губитак je у томе што споразум никада није примењен: Русија је добила неке нове територије на Кавказу, али није могла да успостави довољно велику тампон зону у Јерменији (Јерменија је изгубила неке територије у рату); Константинопољ и Мореуз су остали турски.

Од овог тренутка, почео је интензивни енглеско-француски утицај у региону: обе државе су се такмичиле за надмоћ у пробале су да наметну њихова политичка уређења на територијама под контролом.

Успех Уједињеног краљевства је био очигледнији. Вештој манипулацији локалним арапским племенима, допринели су генијалност и искуство Лоренса (од Арабије); Краљевство је лобирало за своје пројекте у Лиги народа, па су настали Трансјордан, Ирак и Саудијска Арабија.

Као што се може и видети, границе између ових држава су вештачке; то су приметили и Бернард Луис и његови амерички следбеници, као што је Ралф Питерс, који се понудио да поново исцрта мапу Блиског истока, у складу са етничким принципом.

Британија је 1946. године изгубила велики утицај на светској позорници, а Сједињене државе су постепено почеле да се мешају у послове Блиског истока.

Стварањем независне државе Израел, начињена је још једна промена Сајкс-Пикоовог споразума. Убрзо су Британија и Француска биле приморане, не само да напусте своје колоније на Блиском истоку и у Северној Африци, већи у Индо-кини.

Данашње политичке сметње су нека врста последице делимично примењиваног Сајкс-Пикоовог пројекта, посебно када се ради о курдском питању; овај народ је живео у пограничним подручјима Турске, Сирије, Ирака и Ирана. Штавише, постојала је и претња од вишеконфесионалних система у Либану и Сирији. Политичка криза у Либану се тицала специфичности изборног система, који је повезан, не са грађанским, већ са религиозним идентитетима политичких група. Овај систем јесте јединствен на свој начин, али криза је, у ствари, почела одмах након повлачења сиријских трупа из Либана, а и због мешања Сједињених држава у политички процес ове земље.

Посебан фактор је статус појединих градова. Резолуција Уједињених нација (181 UN A/RES/181), од 29. новембра 1947. године наводи да је Јерусалим град од међународног значаја, али је, у стварности, под израелском окупацијом. Међународни значај Јерусалима потиче од религиозног значаја, где се три религије уједињују. Међутим, ту се радило и друштвеној енергији, не само о Јерусалиму. Довољно је сетити се Устава Медине из 622. године, према коме се задржавају локални обичаји, а Муслимани и библијски народи (Хришћани и Јевреји) су једна Ума, без обзира не религијске разлике.

Статус Константинопоља је, такође, остао нерешен. Иако је град дуго био амбиција Руске империје, многи муслимански научници су, такође, разумели потребу за обнављањем цркве Света Софија.

Ако лидери многих западних сила позивају на истинско међународно решење актуелних сукоба и проблематичних питања, остаци Сајкс-Пикоовог споразума треба да буду почетак процеса. Пре свега је потребно променити статус Јерусалима, јер легитимитет за такву одлуку дају и одлуке Уједињених нација. Да би се такав модел деловања учинио реалним, потребно је осигурати присуство међународних мировних снага у граду, барем у периоду транзиције. Чак и ако се то учини под покровитељством Уједињених нација, потребно је имати у виду улоге и интересе држава које су непосредно повезане са религијским Јерусалимом. Заступање православља у овом процесу би требало да буде осигурано руским војним присуством.