Русофилија

30.11.2016

Баук кружи Европом и свијетом – баук русофилије! Љубав према руској култури и језику као и према самој Русији доживљава се као пријетња западним демократијама и њиховим савезницима, а починиоци овог гнусног дјела толико су застранили у тим својим осјећањима да их сматрају опасношћу равној оној коју представља међународни тероризам.

Упркос оваквим схватањима и упоредо са антируском хистеријом коју плански и систематски генеришу поједини медији Западне хемисфере, и то као испоставе одређених центара моћи, у свијету константно расте број људи који заступају проруске политичке ставове и показују појачано интересовање за руску културу и обичаје.

Нема сумње у то да је у одређеној мјери, овдје ријеч о тјерању ината западним медијима у чију објективност вјерује све мањи број људи. О „генетским русофилима” са Балкана или онима из бивших совјетских република нпр. којима се љубав према Русији усади у тијело са првим мајчиним млијеком које попију, не треба посебно ни говорити. Ријеч је о појави која траје вијековима и истину на вољу, има своје успоне и падове, али и јасан континуитет.

Оно што брине моћнике са Запада су прије свега, новопечени русофили из земаља као што су Њемачка, Француска, Уједињено Краљевство па и саме Сједињене државе. Они организују своје активности у бројним групама на друштвеним мрежама и број им је у сталном порасту. Узрок овог феномена осим у некоректном извјештавању мејнстрим медија, можемо пронаћи и у катастрофалним спољно-политичким потезима влада земаља у којима расте проруско расположење. Сјетимо се само неоправданих војних интервенција Сједињених држава и њихових савезника у Југославији, Ираку, Авганистану, Либији, Сирији…

Често се догађа да русофиле у њиховим матичним државама оптужују да су ултра-десничари и у последње вријеме, ето, чак и симпатизери терориста јер су руске медијске куће и њихово дјеловање, најновијом резолуцијом Европског парламента злонамјерно изједначени, ни више ни мање него са тероризмом. Истина је да међу русофилима има љевичара колико и десничара, атеиста колико и вјерника и да нико од њих не гледа благонаклоно на истинске терористичке пријетње.

Што се тиче љубави према руској култури, језику и обичајима, занимљиво је то што просјечан русофил најчешће не говори руски језик као свој први страни језик, него прије свега енглески, па је тај језик најчешће језик споразумјевања у русофилским групама на друштвеним мрежама, понајприје на Фејсбуку. Наравно, има оних који су са пуно ентузијазма одлучили да почну са озбиљним учењем руског језика. Слично томе, модеран русофил готово уопште не познаје актуелну поп-рок сцену у Русији али добро познаје опус Чајковског на примјер. Познаје руске класике, али не и модерне руске писце а од савремених редитеља највјероватније зна једино за Никиту Михалкова. Ипак, готово да не постоји русофил који није чуо за ансамбле Александров и Пјатницки, козачке хорове и Пелагеју Xанову. У културном смислу, људи су жељни прије свега руског фолклора зато што чезну за истинском, аутентичном Русијом а не за ехом западне културе у њој.

Разочарење у агресивну и нехуману идеологију неолиберализма која је себе поставила изнад саме демократије и слободе говора и мишљења, коначни је и кључни разлог због којега обичном човјеку са Запада, али из Источне Европе, Балкана, Блиског истока и Сјеверне Африке и других крајева свијета, Русија сваким даном изгледа све боље. У њиховим очима, она је преотела титулу бастиона слободе којом су Американци деценијама вољели да се диче и то, ако говоримо о периоду од краја Другог свјетског рата до данас, нимало оправдано. То је огроман потенцијал и већ сада, капитал којим би Русија требало пажљиво да располаже.

Коначно, никако се не може занемарити улога коју у бујању русофилских осјећања има планетарна популарност снажног и несаломивог човјека Русије – Владимира Путина. Што га више демонизују мејнстрим медији Запада то је Путин дражи потлаченим нацијама и људима Свијета. У прилог томе говори и чињеница да је Путиноманија и те како присутна и нимало занемарљива по свом обиму и у самим Сједињеним државама. Ипак, мора се признати да сва та енергија и позитивно расположење нијесу готово нимало артикулисани у неком политичком смислу.

Људи воле Русију јер је она великог срца и топле душе, и зато што их њено огромно пространство асоцира на слободу која на Западу лагано копни али нијесу у стању да направе корак напријед и јасније дефинишу своје захтјеве и стремљења. Била би права штета да се толика енергија расипа узалуд а да јој се не да конкретан израз. Русофили свих земаља уједините се!

 

Извор: Принцип