Образовање као геополитички алат Сједињених држава

30.03.2016

Претходне напомене

Када се разматрају механизми који спољну политику Сједињених држава сврставају у образовни контекст, неопходно је пре свега одредити систематику рада.

Образовање, у овом смислу, није само систем колеџа, института и универзитета где се америчка омладина школује, него су ту и владини програми за међународне студенте, подучавање и тренинг америчких студената у иностранству, алоцирање средстава преко цивилног друштва, масовно ширење америчких образовних и истраживачких центара по другим државама; а поред тога и међуагенцијска сарадња агенција за ред и закон. Све ово се непрестано прилагођава новим условима у складу са промоцијом вредности и интереса кључних за америчку културу и државност. Ту је и поп-култура, чији је најбољи представник Холивуд.

Другим речима, образовање је ту да би се створила иделна слика Сједињених држава, и за домаћу употребу и за спољни свет, без обзира да ли се користи као привлачно или застрашујуће средство.
Сви ови аспекти су уједињени и међусобно повезани у америчкој политици као целини, што се види на примеру званичних програма објављених на сајтовима Стејт дипартмента и Беле куће.

 

Идеологија у образовном систему Сједињених држава

У средишту образовне доктрине Сједињених држава и њеним појавним облицима су посебност и елитизам америчке идеологије и у смислу историје и у смислу садашњости. То се најбоље види из следећег обраћања Вудро Вилсона америчком Конгресу, 2. априла 1917. године: “Постоје амерички принципи, америчке политике. Ми се нећемо држати других. А то су, такође, принципи и политике свих мушкараца и жена који гледају напред, сваке модерне нације, сваке просветљене заједнице.” (1)
Заправо је у тада представљен основни разлог за глобално мешање у послове других држава, јер, како је исправно приметио Хенри Кисинџер, “процедурални аспект равнотеже моћи и његова неутралност према моралним вредностима сукобљених страна су стога аморални, а и опасни.  Демократија је била, не само најбољи облик управљања; била је и једини гарант вечног мира” (2)

Поред посебности, има још неколико особина америчке идеологије које су продрле у образовни систем. Ова “супериорност” САД се заснива на становишту o историјском моралу (уставна република) и економском развоју (капитализам) - насупрот економској инфериорности и моралном распаду “тоталитарних” и “колективистичких” економских модела - и на општем супротстављању међународном праву (или УН) или било ком закону који Сједињене државе спречава у нечему, чиме се истиче америчка посебност. Друге основе су оријентализам и англофилија, промоција А5+1 групе као једног “племена” (Енглеска, САД, Канада, Аустралија, Нови Зеланд и Израел); даље, ту је страх од словенских, блискоисточних и азијских народа (са изузетком Јапанаца). Анти-русијанство (раније анти-комунизам) на цивилизацијским основама, оправдавање и легитимисање америчке хегемоније као борца против тоталитаризма  (комунизма, фашизма) и исламског радикализма, законитост сваке америчке војне интервенције било где у свету, због заштите “националних интереса” су даље основе на којима се заснива америчка идеологија у образовању и преко којих се манифестује.

Образовање је, у ствари, рат идејама. Истовремено, непријатељу често није јасно да учествује у сучељавању. Поред тога, прављење алата за рат идејама практично нема алтернативу – то су основна и средња школа. Ђацима се преносе информације, за које се сматра да су једина исправна верзија, а оцене и тестови знања служе да ђак усвоји дати материјал.
Шта је рат идејама? То је судар визија, појмова и слика, а посебно њихових тумачења. Физичко насиље у овом случају може бити минимално, јер циљеви рата идејама су политички, друштвени, културни и економски, али у оба случаја се ради о непријатељским намерама и деловањима. Рат идејама има разне облике, али постоји општа подела на четири категорије: (а) интелектуалне дебате, (б) идеолошки ратови, (в) ратови религиозних догми и (г) рекламне кампање. Ово је све у вези са моћи и утицајем, као што су то ратови за територије и природне ресурсе, па и улози могу бити високи. (3) Америчко друштво је своју верзију историје пласирало путем ових различитих врста идеолошких ратова, а тај начин је прилично близак сâмим Американцима.

Средином ХХ века, интелектуалци у Сједињеним државама су поставили основе за вођење оваквих ратова у спољној политици, преко појма америчке посебности, чије је коришћење почело раније са идејом границе и англиканског протестантизма. Међутим, још у XIX веку је појам стекао политичку нијансу.  
US political scientist Robert Strausz-Hupe, known for his work in the secret project “M” created by Roosevelt in 1941, said that we are faced with the creation of the global enemy’s image, which is to be presented as a friend. The main methods of this propaganda include: (1) the selective use of enemy doctrine and propaganda statements as illustrations of secret intentionality; (2) attributions of coherence and design, following a pre-established blueprint for world conquest - the enemy’s foreign policy; (3) contradictory claims that the enemy’s beliefs are irrational and diabolical yet super-intelligent and calculated, and (4) a pervasive jeremiad tone about the need for the USA to wake up to the ‘real’ nature of the threat that faces it.iv
Амерички политолог Робер Штраус-Хупеа, познат по ангажману на Рузвелтовом тајном пројекту “М” из 1941. године, каже да се суочавамо са стварањем слике глобалног непријатеља, који ће бити представљен као пријатељ. Основне методе ове пропаганде су: (а) селективно коришћење доктрине и пропагандних изјава противника за илустрацију тајних намера; (б) приписивање смишљених и усаглашених потеза спољној политици непријатеља, који се спроводе у складу са унапред утврђеним планом за освајање света; (в) противречне оптужбе на рачун противникових уверења, да су ирационална и ђаволска, али и суперпаметна и прорачуната; и (г) наметање тужних јеремијада о потреби да се Сједињене државе пробуде, јер се суочавају са реалном претњом. (4)
Ове технике се употребљавају тако да то изгледа “природно”, јер су императиви спољне политике и националних интереса прилично флексибилни. Како је током Хладног рата комунизам био представљан као претња и за то су проналажена оправдања, тако је после распада Совјетског савеза Џорџ Буш старији почео да усмерава пажњу на трговину дрогом, која је постала главна претња. После 11. септембра, то је постао глобални рат против тероризма, који се врло често користи као оправдање за спровођење интереса Вашингтона. (5)

Потребно је напоменути да су званичници Сједињених држава, такозвани рат против тероризма, започет 2002. године, сматрали комбинацијом физичких и идеолошких елемената, с тим да је овај други важнији, тачније има одлучујући значај у поређењу са првим. Ово указује да Сједињене државе себе виде као некога ко започиње ратове овог другог типа, ратове идејама, док физичка сила, на пример, војска има улогу подршке.

Важност рата идејама се види у неколико националних политика Сједињених држава (безбедност, унутрашнји послови, одбрана, итд.), које се ажурирају на четири до пет година.

Медији играју важну улогу у овим стратегијама, јер производе виртуелну представу стварности. То је симбиотички облик стратешких интеракција, комбинација тврде и меке употребе моћи, познат под именом паметних употреба моћи. Као резултат тога, настаје динамички оквир и разумевање схема којима се стварају физичке, менталне и психолошке границе и препреке у групама, публици или заједницама, које не морају нужно да буду свесне  учинковитости ове структуре.

Зато виртуални информациони простор (коме разне агенције Сједињених држава поклањају много пажње) ствара додатни оквир или оно што се може назвати основним оквиром или “мастер оквиром”, преко кога се ствара стратешка обмана. Циљ је преорјентисати изабрану публику или критичну масу путем процеса замене и то тако да се успостави деловање издељене опозиције и друштвених покрета у различитим државама, а да њихово деловање служи хегемонским политичким интересима. (6)
Раније је британски војни стратег Базил Хенри Лидел Харт ово назвао “посредним деловањем”, а Ханс Моргентау је овај феномен описао као “културни имепријализам”. Образовни програми Сједињених држава највише одговарају овој политици, а у последње  време се уз могућности студирања у иностранству или “на даљину” још енергичније промовишу.

Национални образовни програм

Да на почетку ближе осмотримо унутрашњу политику Сједињених држава. (7)
Прво и пре свега, естаблишмент Сједињених држава образовање користи за промоцију идеологије либерализма. Образовни систем се представља као саставни део друштва у целини, у коме се реинтерпретирају идеолошке лекције, које садрже и економске и друштвене аспекте.
У ствари, индоктринација у Сједињеним државама почиње још у предшколским установама, у узрастима од 3, 4 и 5 година.

Систем је заснован на 1) изузецима, који су многобројни; 2) финим процесима, кроз које се у либералном друштву стварају либерални појединци; јер, унутрашње језгро либералне идеологије је смештено у центру за свест, да не помињемо социјалну свест Сједињених држава. О свим овим факторима сведоче школски програми, стандарди, радне свеске, приступ учитеља, а заснивају се на “здраворазумском” приступу образовању и општим ставом према школовању.

У претшколским установама и у основној школи (од 6 до 12 година), постоје две основне либералне методе у образовању у Сједињеним државама. Деца имају различите учитеље за сваки предмет, те промене су сталне, те су и деца процесу сталне промене, и те методе су до неке мере помешане.
На Обалама се дуго већ користе концепти образовања и детињства преузети од ране постмодерне левице, који на исти начин вреднују и било који резултат дечје креативности и напретка или недостатак резултата и напретка. Тако на крају, сви резултати су једнаки, а приступ се заснива на грађењу самопоуздања.

Заговорници ове идеје су постали познати као покрет за самопоуздање. Ови трендови своју непосредну основу имају у књизи Натанијела Брендона, из 1969. године, под насловом “Психологија самопоуздања”. До осамдесетих година прошлог века, Брендонове идеје су биле преовлађујући тренд у педагогији у Сједињеним државама, за коју се сматра да представља основом либерализма. Скупштина државе Калифорније је, чак, у школама направила таргет групе за самопоуздање. Иако је укупна дефиниција успеха у либерланој парадигми антидруштвена, она је на врло болестан начин уткана међу основне људске потребе на емотивном, психолошком, друштвеном и духовном нивоу. Стога се и поспешује другом методом, промењеном потребом да се самопоуздање одржи у “годинама формирања детета”, јер се тако ствара психолошки потенцијал за успех у раду, каријери и у животу.

Потребно је напоменути да је Калифорнија већ традиционално једнa од главних области за либералне експерименте у Сједињеним државама. Општи образовни систем, познат као К-12 је прво тестиран у овој држави. Реформа здравственог система, која је касније названа  Obama-care је, такође, покренута у Калифорнији.

Може се видети да је терање моде “самопоуздања” у образовању постало полуларно у последње време, што указује на појаву одређених америчких педагошких идеја у разним друштвима. 

Друга метода је стара либерална метода која се пре може повезати са Средњом Америком у усмерена је рад и дисциплину као кљупеве успеха. Али, истовремено, акценат је на индивидуалном, као првенственом елементу успеха. Средња и виша класа су више наклоњене индивидуализму и бизнису, са усмерењем на успех, чак и на рачун општег добра или на рачун становништва, уопште (што је, у ствари, антидруштвено). Такво неуважавање за остатак друштва је у вези са идејом да се либерална парадигма заснива на мртвој трци као сталној економској игри.   

Поред тога, заједнички императив образовања у Сједињеним државама је анти-интелектуализам. Увод у либералну парадигму, за старију децу и адолесценте, се јасније може уочити ако се вратимо на идеолошку тачку гледишта, која се заснива на одређеним делима појединих аутора класичног модернизма. Ту су, по правилу: Макијавели, Хобс, Русо и Лок, а често Бентам и Мил. О енглеским епикурејцима се кратко учи на универзитету (зраст 18-22 год.) и то заједно са писцима америчког устава. Маркс и Ниче су представљени као утицајни мислиоци континенталне Европе и важно их је читати, али следећи погрешан и нетачан “тоталитарни” модел Европе (комунизам и фашизам).

Тако се ум студената излаже индоктринацији преко формуле, којом се тврди, да је континентална Европа изродила тоталитарне и диктаторске пројекте, док Британија и Сједињене државе заступају идеје либерализма и слободе.

Како би се процес увођења америчких идеја у иностранству непрестано спроводио, користе се познати амерички универзитети. Центар за дипломатију САД ради преко Стејт дипартмента.
Број познати политиколози су, такође и професори у водећим образовним институцијама Сједињених држава и интензивно раде на уградњи ове идеолошке матрице у свест студената.

 

Образовање и спољна политика

Негде од шезедестих година ХХ века, искуство Сједињених држава је почело да се шири по другим државама. Прва европска држава која је подвргнута американизацији била је Финска. Систем финских основних школа ( “Peruskoulu”, од 1. до 9. разреда) је преузет амерички  социјални модел (на пример: са сметњама) из подручја у којима просечни Американац не шаље своје дете у школу. Овај систем су увели фински политичари са левице, из Комунистичке партије, Социјалдемократске партије, Радничке партије и других (сâме ове партије су анти-интелектуалне и против су научног и академског приступа). Значајно је, такође, да систем оцењивања, према коме је фински систем образовања високо квалитетан и “најбољи је на свету”, потиче од једне агенције САД, коју финансира фински буџет. 

Уопште узев, космополитска, прогресивна, либерална идеологија у образовању,  у спољној политици инсистира на следећим темама:
1) једнообразност правних и моралних норматива широм света
2) једнообразност људских потреба
3) представа да се Сједињене државе, у ствари, почивају на добрим идејама, али је, ето направљено само пар грешака и мало неправде (рат против Индијанаца и Мексиканаца, ропство, закони Џима Кроуа, мекартизам, имеријализам – Вијетнам, итд.);
4) разумевање Сједињених држава као “процеса”; на пример, демократија је процес који разумева своје раније грешке и дозвољено је законски обучавати остатак света како се решавају проблеми;
5) идеја да Сједињене државе, као светска сила која узима у обзир прве четири тачке, заступа доктрину “одговорности за заштиту” људских права или било чега другог по свету, уз коришћење војне силе;
6) наводна законистост хегемоније Сједињених држава, јер Сједињене државе наводно делују у име “људских права”, преко Уједињених нација и НВО сектора, који активно доприносе стварању међународних закона који одговарају интересима Сједињених држава.

Улога Стејт дипартмента

Од друге половине ХХ века, Стејт дипартмент непосредно спроводи научне и образовне програме.
Њихов општи циљ су непрестани тренинзи и припрема за будућност оних елита младих људи у другим државама, који могу бити лојални. Неке од таквих иницијатива имају две особине: или амерички студенти иду у иностранство или млади људи из других држава одлазе у Сједињене државе.

Један од најпознатијих примера те врсте је Фулбрајтов програм, који је 1946. године направљен на иницијативу Сенатора Вилијема Фулбрајта. У оквиру овог програма, годишње се издвајају средства за 8000 грантова - за путовања у иностранство америчких студената и за долазак инсотраних студената у САД. Овај програм постоји и ради у 160 земаља. Занимљиво је пратити географске приоритете Фулбрајтовог програма. Деведестих година ХХ века, географски приоритет су биле државе бившег Совјетског савеза, али је у последње време фокус на Блиском истоку и Централној Азији. Недавно је покренута и Акртичка иницијатива, што такође указује на геополитички контекст овог програма.    

 Међу најугледнијим међународним иницијативама Стејт дипартмента су: Алумни програм, Питања младих глобално, Образовање САД. Иначе, Образовање САД је започело програм “ЛГБТИ живот у кампусу”. Циљ ове иницијативе да се створи заједница студената из различитих држава света које себе сматрају хомосексуалцима. Модератор програма је директор ЛГБТ ресурс центра Универзитета Џорџ Вашингтон.

Овде се можемо подсетити идеја Сола Алинског из књиге “Правила за радикале” (8), где он каже да “етика мора бити флексибилна”. Бивши државни секретар Хилари Клинтон често цитира Алинског, а то чини и садашњи председник Барак Обама, први који је изјавио да је заштита права сексуалних мањина широм света један од императива спољне политике Сједињених држава.

Овакви програми, а посебно овај последњи поменут, су веома познати и по разним врстама тренинга за политичке активисте који се одржавају у Сједињеним државама или на територији неког од савезника. Постоје специјални састанци и семинари сајбердисидената и чије су активости углавном везане за Интернет. Као по правилу, циљ оваквих програма је обично извођење државних удара, или како их зову “обојене револуције”.

Блок за примену силе

Поред таквих “меких примена моћи”, безбедносне службе и војска, као блок, се активно користе у спровођењу образовних модула.

Било је случајева када се од Фулбрајтових стипендиста и волонтера Пис Корпа, држављана Сједињених држава, тражило да шпијунирају и шаљу амбасади тражене информације. (9)

Обавештајним законом је 2005. године обезбеђено 4 милиона долара за Пет Робертсов Програм стипендирања обавештајаца; то је пилот програм познат и под именом ПРИСП. Име је добио по пету Робертсу, председавајућем Сената и члану Одбора обавештајних служби. Суштина овог програма је у припреми студената за послове у обавештајним службама. За две године, добијали су стипендије од по 50 000 долара и морали су да, барем једно лето,  проведу на стажирању у ЦИА или некој другој обавештајној агенцији. (10) програм је спровођен тајно. Нико није знао имена студената, те је тако још најмање стотину младих људи са разлитих универзитета у САД већ интегрисано у обавештајне агенције. Сви новопридошли су, наравно, уроњени у корпоративну ЦИА културу, која је позната по томе да стално у нешто сумња и трага за унутрашњим и спољним непријатељима.

Министарство одбране Сједињених држава као и друге агенције за спровођење закона раде активно на бројним образовним програмима. Осим што се непрестано унапређују овакви системи и методе, ради се и на партнерским цивилно-војним односима. УСАИД, највећи донатор који сарадђује са страним владама, 2015. године је објавио белешку у којој пише да невладине структуре морају да сарађују са структурама Пентагона. Ово показује и милитаризацију америчке свести, која се спроводи преко међународних односа. Војна култура Сједињених држава се може описати аналогијом о добрим овцама које неко мора да брани од злог вука, и неко мора да преузме ту улогу. Војна заједница посебну пажњу  поклања психолошким операцијама и идеолошким убеђивањима.

У вези са тврдњом Сједињених држава да су светски научни центар, одличан пример може бити Калифорнијски индекс научних цитата. Објављивање научних цитата у овом индексу, значи напредовање на лествици у многим земљама. Поред тога постоји и неколико других индекса, који су изузетно политичке природе, али се често користе као објективна статистика. Већина ових индекса је повезано са аналитичким, као и са универзитетским центрима. Овво укључује и глобални  think tank индекс (Универзитет Пенсилванија), индекс осетљивих и пропалих држава (часопис Карнегијеве задужбине за међународни мир и спољну политику) и индекс нуклеарне безбедности (Иницијатива нуклеарна претња), итд.

Имајући у виду све ове компоненте, које заједно представљају обиман и умрежени конгломерат разних одељења и агенција, синтетисан у националну стратешку културу Сједињених држава, може се рећи да тренутно не постоји влада која је у стању да се ефикасно супротстави “меким применама моћи” сједињених држава, које се пројектују преко образовних програма. Ипак, усклађивање напора оних држава које заступају ставове мултиполрног светског поретка је апсолутно неопходно.

 

(1) Вилсон, Вудро. Порука Конгресу, 2. април, 1917.
(2) Кисинџер Хенри, Светски поредак, Penguin books, 2014, стр. 149.
(3) Антулио Ј. Ечевариа II, Рат идеја и рат идејама. Strategic Studies Institute, June 2008
(4) Ендрју Кремптон, Жероа о Туатај. Интелектуалци, институције и идеологија: Случај Робер Штраус-Хупеа и 'америчке геополитике' // Политичка географија, Вол. 15, N o. 617, стр. 533-555, 1996
(5) Видети: Савин Л., Нова средства за почињање рата. Како су Сједињене државе изградиле своју империју?, Ст. Петерсбург, 2016.
(6) Амр Г.Е. Сабет. Геополитика обмане: Медији, Amr G.E. Sabet. Geopolitics of Deception: Media, кадрирање и рат другим средствима. ECSSR, 2014
(7) Захваљујем Хоакину Флоресу из Fort Russ за веома значајна запажања у вези са домаћим образовним политикама Сједињених држава
(8) Сол Алински, Правила за радикале. Практични пример за реалистичне радикале. Random House, Inc., New York, 1971
(9) http://abcnews.go.com/Blotter/story?id=4262036&page=1
(10) http://www.democracynow.org/2005/8/3/the_intelligence_university_complex_cia_secretly