Обнављање руско-америчких односа или ослобађање Европе?

03.12.2016

Неким неочекиваним обртом, појавила се могућност обнављања и нормализовања руско-америчких односа и дошла је у средиште пажње. Победа Доналда Трампа на председничким изборима се поклопила са повећањем од 21% међу Русима који подржавају приближавање са Западом и сада их је укупно 71%, према најновијој анкети Левада центра. Имајући у виду да је, пре само месец дана 48% Руса рекло да може да избије Трећи светски рат између Русије и Сједињених држава, овај развој догађаја је драматичан колико и Трампова победа.

Одмах након избора Трампа, Путин је и сâм изјавио да је "Русија спремна и жели да обнови свеукупне односе са Сједињеним државама" - и тиме стављамо тачку на И, и прелазимо на Т, јер Трамп сâм, кога треба да инаугурише амерички естаблишмент, то не би могао да уради.  Непосредно пред америчке изборе, Патријарх Московски и све Русије, Кирил, изјавио је пред Светским саветом руског народа да "прилика, да се настави дијалог и граде мостови, не изгледа тако безнадежно данас ... Знамо да, поред званичног гледишта које нам представљају медији, постоје друга Америка и друга Европа."

Руку под руку са тим, избори и развој политичких догађаја у разним европским земљама, укључујући и оне историјски блиске Русији, као што су Бугарска и Молдавија, указали су да би руско-европски односи, такође, могли бити нормализовани, у значајној мери и у блиској будућности. На председничким изборима у Аустрији заказаним за 4. децембар и у Француској, 2017. године, вероватно ће победити кандидати који, из неког разлога, желе да побољшају односе између Русије и њихових земаља и Европске уније, као целине.

Те је тако инфо-сфера испуњена следећим, застрашујућим питањем: Да ли ће Русија и Запад да се помире? Или је популарна формулација усмерена на могућност да Русија и Запад обнове или нормализују односе.

Ово сâмо питање је погрешно постављено из низа разлога. Прво и најважније, без обзира на популарна и погрешна тумачења Запад је вишеслојни, па чак и унутар себе супротстављен феномен, који се не може сматрати јединственим субјектом или ентитетом у односу на Русију. Наравно, термин се често користи ради концизности или у недостатку бољег. Али, важно је оно што је у основи. Разматрамо два различита ентитета: Сједињене државе и Европу.

Сједињене државе не могу ни бити ништа друго, него руски егзистенцијални непријатељ, и обрнуто. Сједињене државе представљају врхунац геополитичког Атлантизма, хегемонске, тоталитарне идеологије Либерализма, и цивилизацијске мисије 'Запада', коју је поставила Модерна, која, опет, датира са краја европског Средњег века. Сједињене државе не знају ни за једну другу историју. Русија, са друге стране, суштински представља квалитативну супротност: геополитички Континентализам, Евроазијство и цивилизацијски задатак традиције. Све историјске инкарнације, и Русије и Сједињених држава, до извесног степена су, у једном или другом облику, показале ове константе.

Европа, са друге стране, није Сједињене државе и није нужно Запад у споменутом смислу. Амерички пројекат је плод пада "европске цивилизације", одбацивање и понижавање свог континента, традиције, својих геополитичких склоности и свог Логоса и доприноса људској историји.

Не постоји темељни антагонизам Европе и Русије, већ су Европа и Русија природни партнери, а у одговарајућим условима, Европа је западна артерија великог евроазијског тела. У геополитичком смислу, Европа је Римланд.

Данас, када се и постојање Европе доводи у питање, у контексту геополитичких и есхатолошких конфронтација Евроазије и Сједињених држава, све је јасније да пут Европе из бездана лежи у партнерству са Русијом и новим интеграцијским пројектима, што би Америку свакако искључило из видокруга, а већ је најављен њен одлазак у пензију као хипер-силе.

Зато, да бисмо се бавили питањем односа Русије и Запада, ствари морамо звати правим именима и растумачити дипломатске клишее.

Што се тиче америчко-руских односа, Трампово председниковање нуди трачак наде и могућност да ће тај егзистенцијални антагонизам привремено отупети, на основу прагматичности, међусобно признатог ривалитета, геополитичког реализма у спољној политици и краткорочне сарадње, како би се досадашње деловање и учинак америчке политике на Блиском истоку преусмерили. И, као општа напомена, то отклања могућност избијања Трећег светског рата између две земље, на овај или онај начин. Русија и Сједињене државе могу да сарађују и вероватно би требало заједно да раде  у интересу  безбедности у свету, али њихово приближавање нужно, суштински значи смањивање егзистенцијалног у мисијама једне или друге земље. Да ли ће то завршити поделом Русије, фрагментацијом Сједињених држава или њиховим повлачењем из глобалних хегемонистичких планова Пакс Американа (Pax Americana),  у Пан Американа, који има одређене историјске корене у америчкој геополитици, то ће питање, овог геополитичког обрачуна у 21. веку, остати отворено и даље.

Али, право питање је Европа. Не само да Русија и Европа имају све могуће разлоге да сарађују, већ судбина Европе зависи од тога. Европа и идентитет њених народа су у кризи, што зауставља сваку могућност позитивне, конструктивне промене; неолиберални економски модел Европске уније – који су уградиле Сједињене државе у периоду после Другог светског рата – ставио је економске окове поносним европским народима, који се сада увредљиво називају 'периферија', у односу на атлантистичка упоришта у Европској унији, а на крају је читаву Европу учинио америчком колонијом и предметом хировима финансијске олигархије.

Са друге стране, док су америчка економска и геополитичка надмоћ у кризи, Русија и интеграцијски пројекти у којима учествује су понудили Европској унији обновљени закуп живота, у коме ће се водити рачуна, како о вредној европској прошлости, тако и о конструктивној будућности, обновљеног пола мултиполарног света. Једине снаге које сада вуку Европу назад, како пише америчко издање Foreign Policy су оличене у лику масовно непопуларне Ангеле Меркел и сада се налазе под опсадом питања о европским интеграцијама и играчима који су укључени. Без атлантистичких кустоса, лидери ЕУ су збуњени и беспомоћни у вези са овом дилемом. Ова питања су, међутим, анти-Атлантистичке, проевропске ('про-руске') иницијативе поставиле и предложене су различите нијансе алтернатива, широм континента.

Политички пејзаж у Европи се мења, у извесној мери захваљујући и 'Ефекту Трамп', односно, сада многе европске земље могу да наставе мало слободније да дишу од атлантиста и то указује да се руско-европски односи могу поправити. Успон политичких партија и покрета који одбацују атлантизам и либерализам се постепено повећава, а прилика за практичну победу на разним изборима представља кључни фактор у овом процесу. Чињеница да се европски 'суверенистички' кандидати и партије, без обзира да ли су лево или десно, често називају 'про-руским' – што говори о анти-руским (у ствари, анти-европским) санкцијима или Криму - је и прилично одређујући знак о домаћим платформама тих земаља. Успон 'алтернативне' (стварне) Европе, праћен усиљеним променама у постојећој структури елите ЕУ, је процес који се захуктава.

Ефекат Трампа би могао имати парадоксалне последице. То би могла бити и Европа која ће "поново бити велика". Неће бити 'нормализације' или 'обнављања' односа – пре ће се ови односи постепено реформисати и, како се на квантитет може утицати да постане квалитет, можда ће се и потпуно променити. Крајњи циљ је Европа од Лисабона до Владивостока, а не од Будимпеште до Лос Анђелеса. У том светлу, унапређење односа између Русије и Запада може само значити промену Европе и удаљене Сједињене државе. Дипломатске ноте, трговина и гестови размењени између Вашингтона и Москве су само позадина. Мултиполарност је на видику, почев од ослобођења Европе, а не од ресета односа са Сједињеним државама.