Културолошки марксизам – шта је то?

14.04.2016

Културолошки марксизам је прво и пре свега неологизам од кога највише беже управо они који га представљају и који га никада не користе да би себе описали.

Укратко, културолошки марксисти верују да културолошки/цивилизацијски фактори нису важни за разумевање било које врсте друштвених, политичких или међународних односа. Да би достигли крајњи циљ своје идеологије, засноване на културолошком слепилу, они:

(1) прво, да би спровели своје радикалне реформе, подржавају разводњавање и укидање већине култура преко матрице политичке коректности и доминације мањинских/имигрантских култура, обично замазујући очи оптужбама за “расизам”, фашизам” и “белу надмоћ”;
(2) онда “ублажавају” ситуацију, а преосталу културолошку “масу” чине аморфоном и беиздејном. Она губи све претходне одлике културног идентитета и преобликује се у потпуно нови облик постојања.

Први део се одиграва широм ЕУ и у деловима Сједињених држава, а други се може одигравати на свим местима, поред камбоџанских поља за убиства из времена Пола Пота, која је на пола зауставила интервенција у Вијетнаму.

Поред тога, културолошки марксизам се цинично користи као завади-па-владај тактика, када се намерно задржава на првом нивоу деловања, и истовремено своју почетну оперативну/идеолошку сврху претвара у посебан механизам моћи.

Сâмо име потиче од чињенице да су многи аутсајдери погрешно разумели да се сви марксисти залажу за укидање било какве економске разлике међу људима и да инсистирају на “уравниловки” у сваком смислу.  Касније је овај појам употребљен у подручју културе да опише шта се догађа са самопрокламованим (али не нужно идеолошки исправним и добронамерним) “марксистичким” и левичарским покушајима да економске принципе пренесу у сферу културе.

Савршен пример културолошког марскизма постоји код већине елита ЕУ, посебно код немачких, повезаних са Ангелом Меркел. Културолошки маркиста се може препознати по већ поменутим особинама, а и по непосредним реакцијама да попљује сваког, не зато што доводи у питање његова уверења, већ зато што га зове културолошким марксистом - и то је све израз “расима”, “фашизма” и “беле надмоћи”. Ово радикално крило левичарског покрета није имало посебан утицај на ток догађаја, све до напредних информационо-комуникацијских техннологија као што је Интернет и доласка постмодернизма у западно друштво. Савремене технологије и постмодернизам су њихове идеале учинили прихватљивијим, те им се становништво све мање супротсавља.

Данас се културолошки марксизам појављује из сенке и шири до невероватних размера, а циљ му је борба против исто тако растуће фашистичке деснице. Ова два ултрарадикална идеолошка крила се припремају за свеопшту борбу широм европског борбеног тла.