Глобална стратегија ЕУ: стратешка аутономија и глобализам

05.07.2016

Један од најважнијих догађаја на Самиту шефова држава ЕУ, 28. и 29. јуна, јесте усвајање нове Глобалне стратегије ЕУ. Документ је насловљен “Јединствена визија, заједничко деловање: Јача Европа – Глобална стратегија спољне и безбедносне политике ЕУ” и у њему су постављени главни принципи спољне и безбедносне политике ЕУ. Аналитичари су документ назвали великим кораком ка независности ЕУ од НАТО. Да ли је стварно тако?

Недостатак јединствене стратегије спољне политике био је један од главним доктринарних проблема ЕУ од успостављања позиције Високог представника Уније за спољну и безбедносну политику, 2009. године. Разрађивање стратегије заједничке спољне политике трајало је седам година - за то време, једина смерница ЕУ био је документ “Европска безбедносна стратегија”, усвојен 2003. године.

Између ова два документа постоји приличан континуитет, али је нови обухватнији и одражава промене у приступу Европске уније у светским питањима.

1. Ка већој независности од НАТО

У документу из 2003. године, НАТО се помиње четири пута, а у новом документу седамнаест пута. Иако се реториком старог документа не инсистира на важности НАТО за Европу, постављен је оквир за сарадњу ЕУ-НАТО, Берлин Плус:

Стални аранжмани ЕУ-НАТО, посебно Берлин Плус, побољшавају оперативне  способности ЕУ и обезбеђују оквир за стратешко партнерство између две организације  у  управљању кризама. То одражава нашу заједничку одлучност да се ухватимо у  коштац са изазовима новог века.

Споразуми потписани 2002. године омогућавају Европској унији да користи нешто од војне опреме НАТО у својим мировним операцијама. Крајем деведесетих, спречено је стварање независног војног тела, због америчког опирања томе. Тадашњи државни секретар Сједињених држава, Медлин Олбрајт, инсистирала је на чувена “три Д” у одбрамбеној политици: нема понављања (duplication) онога што је урађено у оквиру НАТО, нема раздвајања (decoupling) од Сједињених држава и НАТО и нема дискриминације (discrimination) земаља које нису чланице ЕУ. Тако је заустављен процес стварања независне војске ЕУ. Од тог тренутка, све војне иницијативе Европске уније, укључујући Војно особље ЕУ, ЕУФОР, Еурокорпс, Европска жандармерија, Европске поморске снаге и Борбена група ЕУ су потчињени контроли НАТО и не могу да делују учинковито без обававештајне подршке НАТО, без материјалне помоћи и координације НАТО.

Нови документ о глобалној стратегији ЕУ као циљ претпоставља повратак на идеју успостављања аутономне војне структуре ЕУ, која би могла да делује независно од НАТО:

Као Европљани, морамо да преузмемо већу одговорност за сопствену безбеност. Морамо бити спремни и способни да одговоримо на спољне претње, заштитимо се и одбијемо их.Док НАТО постоји како би штитио своје чланове – од којих је већина у Европи – од спољних напада, Европљани морају боље да се опреме, обуче и организују како би одлучно допринели колективном напору да делују самостално, ако је потребно. Европи је потребан одговарајући ниво стратешке аутономије дасе подстакне мири очување безбедности и унутар и ван њених граница.

Дакле, ЕУ се враћа на циљеве постављене 1998. године у Декларацији из Св. Малоа, када су француски председник Жак Ширак и британски премијер Тони Блер у Св. Малоу изјавили да:

“Унија мора имати капацитет за самостално деловање, са кредибилним  војним снагама, средства да одлучи да их користи, и спремност да то учини, како би се одговорило на међународне кризе".

Остваривање ове амбициозне мисије захтева од Европске уније да одвоји много више средстава за питања безбедности и да створи уједињену војну структуру која може да превазиђе супротстављености између земаља Уније. У новој глобалној стратегији ЕУ се каже:

Државе чланице остају суверене у својим одбрамбеним одлукама: ипак, због  успостављања и да одржавања многих од тих моћи, сарадња у области одбране мора да  постане норма. ЕУ ће систематски подстицати одбрамбену сарадњу и настојање да  створи чврсту европску одбрамбену индустрију, која је од кључне важности за  самосталне одлуке и деловање у Европи.

2. Стратешка аутономија у оквиру Трансатланског партнерства

У новој Европској глобалној стратегији се користи нови термин - “стратешка аутономија”. То значи независност од Сједињених држава и других актера у доношењу и спровођењу одлука. Стога је постизање стратешке аутономије повезано са стварањем учинковитог војног састава ЕУ (Европске војске, de facto).

Тако се ЕУ креће у смеру стратешке независности од атлантистичког пола. Чудно је једино што, упркос континенталистичком тренду, постојећу европску елиту још увек чине посвећени Атлантисти. Ово се огледа у чињеници колико је у документу про-НАТО реторике или посвећености “заједничком трансатланском циљу”.

У стратегији се каже:

Заједно са Сједињеним државама, Европска унија ће тежити Трансалтанском трговинском и инвестиционом партнерству (TTIP). Као и Свеобухватни економски и трговински споразум са Канадом (CETA), TTIP представља трансатланску посвећеност заједничким вредностима и указује на нашу спремност да наставимо са амбициозним трговинским дневним редом, заснованом на правилима. У ширем безбедносном смислу, Сједињене државе настављају да буду наш кључни партнер. Европска унија ће продубити своју сарадњу са Сједињеним државама и Канадом у питањима управљања кризама, противтероризма, кибер деловања, миграција, енергије и климе.

3. Ипак, још једно нарочито обележје глобалне статегије за спољну и безбедносну политику Европске уније је одустајање од промовисања такозване сврхе „доброг управљања“. Европска унија је 2003. године саопштила:

Ширење доброг управљања, подршка социјалним и политичким реформама, обрачун са  корупцијом и злоупотребом моћи, успостављање владавине права и заштите људских  права су најбољи начин јачања међународног поретка.

"Добро управљање" је термин специфичан за ЕУ, што значи да ЕУ себе види као пример како треба да се организује процес управљања. Њена промоција значи пресликавање и проширивање норми и правила ЕУ на земље које нису чланице ЕУ. Тако се традиционална политичка дихотомија реалиста "пријатељ-непријатељ" замењује опозицијом "ред-хаос", по којој се било које подручје, које не усваја ЕУ норме сматра варварским и хаотичним и тим подручјем се може добро управљати само ако успоставе правила ЕУ. Данас, уместо овог концепта, Европска унија много уопштеније од Сједињених држава говори о промоцији демократије и људских права.

Те, иако остаје у оквиру либералног глобализма, ЕУ заузима умереније становиште. Истовремено се помињу посебне европске вредности када се говори о “нетолеранцији”, али се нигде не види по чему се те вредности разликују од “глобалистилких”.

4. ЕУ је потврдила да остаје верна глобалистичкој агенди иако радије користи израз “мултилатерализам”, него “мултиполарност”. Док мултиполарни свет подразумева стварање светског поретка на основу равнотеже посебних цивилизацијских полова и регионалних савеза, мултилатерализам тежи уједињеном свету, у коме одлуке заједно доносе највећи играчи на основу јединственог система заједничких вредности.

О овом питању, ЕУ је 2003. године саопштила:

Активна и способна Европска уније би имала утицај на глобалном нивоу. Чинећи  то, доприносила би ефикасном мултилатералном систему, који би довео до  праведнијег и безбеднијег и уједињеног света.

Данас се Унија одлучила да мултилатерализам објасни отвореније:

Ово је неопходно како би се промовисали заједнички интереси наших грађана, као и наши принципи и вредности. Ипак, знамо да се такви приоритети могу постићи када нисмо сами. А најбоље се спроводе у међународном систему заснованом на правилима и мултилатерализму. Ово није време за глобалне полицајце и усамљене ратнике.

У документу се помињу Русија и Кина као силе које не треба игнорисати, али се објављује да ће ЕУ наставити да комбинује притисак на Русију у вези са Украјином и Кримом са селективном сарадњом у питањима у којима су Русија и Европа независне.

Ово је, у ствари, верзија меког глобализма помешана са меким реализмом, који се супротставља империјалним амбицијама неоконзервативаца, као и намерама суверениста и реалиста унутар и ван ЕУ. Циљ ове стратешке аутономије, а и истовремени наставак свеобухватнијег атлантистичког и глобалистичког дневног реда, делује прилично контрадикторно, али то у ствари личи на стратешку промену која је у вези са опадоњем америчке хегемоније. Сједињене државе не могу да буду светски полицајац, а циљ европске глобалистичке елите да преузме одговорност за своју безбедност и префињеније деловање у комшилуку. Истовремено, либерална иделогија преовлађује и то спречава Европску унију да преузме улогу потпуно независног пола и укључи се у мултиполарну реторику. Уместо тога, она наставља да промовише мултилатерализам као алат за спасавање глобализма у тренутку када америчка доминација посрће.