Фактори процвата алтернативне деснице на Западу

23.02.2017

Десница већ постоји у сваком друштву. У Европи су након Другог светског рата настале вештачки државе, које се више не везују за њихове хришћанске корене и идентитете. Конструисање Европске уније са 50 језика, засновано на привремене везе путем либералне демократије и секуларизма није брисало утицај фашистичких елемената који и даље постоје у европским државама. Повратак на стварне националне државе би се могло догодити у сваком тренутку, када би постојало јако и мудро руководство или ће ситуација одвести људе ка десници, какву је Европа искуснила двадесетих и тридесетих година 20. века, под Адолфом Хитлером и Бенитом Мусолинијем.

Недавни процват деснице је повезан са ланцем догађаја који убрзавају одређене процесе. Ланац догађаја након Хладног рата, од 1991. године се окренуо на десно и стигао до успешно фазе републиканског, десничарског и конзервативног америчког председника. Ланац догађаја укључује одсуство праве опозиције либерализму и глобализацији, који угрожавају друштвене темеље етничких народа и технолошки развој, који води људе према индивидуализму, неодрживим друштвима мотивисаним профитом, као и оживљавање Русије преко јаког вођства. Остали фактори укључују глобалну економску кризу, успон крајње деснице у Британији и Брегзит, појаву десничарских популиста широм Европе, затим непрестане непосредне или посредне америчке интервенције у европским државама, пропадање учинака глобализације  у Источној Европи. У међувремену, оркестриране крваве побуне и грађански ратови у арапским земљама су створили избегличку кризу у свим правцима.

Русија је мотивисала друге на побуну против модерности. Протест Еуромајдан, организован 2014. године у Украјини, како би се збацила влада и дестабилизација балканских држава, опет како би се провоцирала Русија, су изазов овом противљењу модерности. Онда се становништво Крима законски придружило матичној држави, Русији, и одвојило од вештачке украјинске државе.

Источни део Европе себе гради на поштовању традиције, културе и на повратку у први план као сцена на којој се разобличавају претње либералне демократије, мултикултуралности, међународних банкара, корупције и других ствари, које су ту да би се дестабилизовали Европа и Блиски исток. Користе се хибридни ратови, избегличке кризе, економска криза, проблеми незапослености, миграције и распад европских националних држава, које су заборавиле да су изграђене на националности и чији друштвени капитал постаје слабији.

Европска унија је привремено била под шапом америчких глобалиста и њихове НАТО војске, која блокира десничарске странке у Европи и упада у пост-совјетске државе, како би ослабила интеграцију руских земаља. Колонизовани народи или њихови лидери се свете колонијалним европским силама. Европски народи би требало да размисле о свом стварном непријатељу, који ослабљује Европу преко културолошких напада. Ови непријатељи су користили Јевреје против Европе у периоду 1920-1945. године, а сада користе мигранате Муслимане или екстремисте Муслимане, против Европе. Непријатељ ствара непријатеље и користи их једне против других зарад сопствене користи.

Ови непријатељи планирају мапу света, манипулишу демографијом како би националне државе интегрисали или делили како им је потребно или стварају пропале, вештачке државе да би поробљавали светско становништво и пљачкали глобалне ресурсе на неправедан начин. Њихови лицемерни ставови или двоструки стандарди према стварним проблемима су скривени под плаштом либералне демократије.

Десница ефикасно користи ланац догађаја у покушају да изгради независне европске државе, демонтира вештачку, привремени Европску унију, и доведе у питање потребу за НАТО пактом. Европски народи се плаше миграната и избеглих, у ово доба економске кризе, док марионетске владе под америчком контролом неефикасно надгледају претње које долазе од муслиманских миграната. Те претње су, заправо, створили покварени атлантисти у Северној Африци, на Блиском истоку, у Средњој Азији, и позивају их, да се свесно или несвесно, окрену против Европе. Муслиманска руководства или муслимански народи су се спојили са либералном атлантистичком елитом. Сиромашне избеглице иду ка стабилним, развијеним земљама због уточишта и живота. Елите искоришћавају мигранте и машу њима около, као оружјем. На крају крајева, народи ових имиграната су већ дестабилизовани оркестрираним грађанскима ратовима. Моћ и безбедност арапских муслиманских земаља је у рукама владајуће глобалне елите, а сложена мешавина проблема и њихове групе се комбинују да би постигли систематске резултате који провоцирају десничарски тренд и на Истоку и на Западу.

Неспособност актуелних политичких теорија и политичких лидера суочених са великом економском и друштвеном кризом, како би се промовисале промене или квалитативне разлике међу људима су главни фактор. У међувремену, десничарске владе треба да предузму одлучне кораке и окрену се доброј сарадњи са Русијом, како би заштитиле своје традиције и смањиле изазове и ефекте неограничене либерализације. Партијама крајње деснице, после распада Европске уније и ослобађања од атлантистичких елита, као могућност остаје само Русија. Искрене лидери и интелектуалци треба да се уједине у заштити националних идентитета и раде у правцу одрживог развоја у Европи. Интелектуалне расправе треба да се одржавају, како би се уведла нова политичка теорија која може да се носи са тренутним стање на Западу.

Евроазијска унија или Европска унија су могуће једино када политички лидери постигну трајно решење за тренутни хаос у свету. Ово је време за деловање стварно одговорних светских лидера, за њихову реакцију у пропалим државама на Блиском истоку, у Источној Европи и Африци, применом добрих политика – унесто пљачкаша и оних који неконтролисано експлоатишу различите групе, племена и одвојена питања безбедности народа. Неопходно је да се настави друштвено оснаживање, исправни, стварни и стабилни економски системи и праведно коришћење људских и природних ресурса Евроазије за просперитет света, а не за уништење или корупцију.