Европа, глобализација и „велики политички пројекти“

06.09.2016
Високи званичник, суоснивач " Конвенције европске независности" Жан-Клод Амперер љубазно је понудио Аналитичком центру Катехон да објави његов чланак из најновијег броја француског издања la Revue politique et parlementaire (април - јун 2016), на тему "Европа у хаосу." Ово је темељна анализа будућности Европе у ери глобализације.

Дуги низ година "западни човек" је повезивао концепт глобализације са идејом хијерархије моћи.

Изгледало је природно да је хијерархија одржавана деценијама. Ово је потврђено чињеницом да би огромне државе, укључујући и Индију и Кину, могле да буду само имитатори, или чак и помоћне силе, чија је улога да стимулишу економски и индустријски развој Запада. Њихова судбина је била ограничена искључиво на "аутсорсинг" и "извођење", претварајући их или у "светску радионицу" или "светски биро", али никако у лабораторију или у финансијере планете – оно чему они у суштини теже.

Ови нови чланови светске економије могли су само послушно да се придруже  наизглед рационаланој и чак убедљивој "срећној глобализацији“ где је свако могао да заузму своје место у скупој логици теоретичара менаџмента - у ланцу глобалних вредности и, сходно томе, концепту "тачно на време".

Западњаци, не схватајући, суочили су се са двоструком замком Рикарда и Колина Кларка: теорија компаративних предности у глобалном смислу утврђује принцип економске комплементарности, док модел три сектора економије (примарни, секундарни и терцијарни) осигурава доминацију технолошких иновација у најразвијенијим земљама, чиме се обезбеђује потпуна стабилност у свету и "крај историје".

Гладак као билијарска кугла, глобализовани свет непрестано се полира двоструком идеологијом "меке трговине" (термин "doux commerce", који је постао популаран након   Монтескијеових идеја из дела "О духу закона": "Где год да су обичаји благи, тамо постоји трговина и тамо, где постоји трговина, постоје благи обичаји"; трговина полира и ублажава варварске обичаје: то видимо свакодневно - коментар уредника) и концепт људских права - наравно, то би могло довести до мира и просперитета.

ИЗ СРЕЋНЕ У ГРУБУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ

Ова мирна визија глобализације са њеном економијом, јединственом и уравнотеженом на рачун тржишних снага, уступила је место агресивнијем, мултилатералном такмичењу, које се изоштрило у свим сферама - економској, технолошкој, културолошкој и војној - међу државама, инспирисаним геополитичким плановима и амбицијама, које превазилазе чисто економске и меркантилне интересе.

Тако се већ неколико година, под утицајем великих светских актера, формирају "Велики геополитички пројекти» (Grands récits géopolitiques): Пројекат "Нови амерички век" и Трансатланско трговинско и инвестиционо партнерство (ТТИП), Велики Пут свиле, Евроазијски савез, БРИКС и остали.

Овај концепт је шири од "краја историје", који је предложио Франсис Фукујама после распада Совјетског Савеза. Ово је геополитички концепт "тектоника континенталних плоча", која се бави сударањем и померањем земље, што тачно одговара новој светској геополитици.

Покретачке снаге иза Великих пројеката – Сједињене државе, Кина, Русија, Индија, - резултат су жеље за процватом на великим пространствима и временском периоду, док је у свету узела маха владавина најновијих технологија - главни покретач историје.

Ови геоекономски простори, испуњени дигиталним, логистичким и финансијским мрежама, све више међусобно повезаним и разгранатим и штићеним од стране све моћнијих војних буџета, формирају нови свет, који би се могао назвати "хипервестфалским".

НОВО ЛИЦЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ: СУЧЕЉАВАЊЕ ВЕЛИКИХ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ПРОЈЕКАТА

Велики геополитички пројекти имају две карактеристике:

  • Временски период
  • Велике просторе

Такав пројекат мобилише велике масе људи, понекад врло различите, за одбрану или у заштитне сврхе, укључујући, како то обично бива, више од милијарду људи: до 40% светске популације.

Он се ослања на мултинационалне организације или системе савеза, често историјске, који у пројекат уносе и стратешку димензију: НАТО, ШОС, БРИКС.

Он укључује моћне финансијске институције са великим развојним потенцијалом. Понекад се те институције стварају како би се суочиле са постојећим институцијама - на пример, то је БРИКС Банка, Азијска инфраструктурна инвестициона банка.

Он намерава да изгради своју територију, стварајући мултимодалну транспортну инфраструктуру или комуникације планетарних (или чак космичких) размера.

Он користи пуну снагу демографског потенцијала или склоност ка технолошким иновацијама, територијалну ширину или приступ сировинама, развијену стратегију и сферу безбедности.

Крајњи циљ таквих Великих пројекта - то је, у случају Сједињених држава, одржавање хегемоније, а за све остале – њихово оспоравање, и на крају избацивање.

Концепт Великих пројеката често представља плод мешавине државне воље, утицаја различитих лобија или организованих политичких снага, као и истраживачких центара, више или мање независних и утицајних медија.

Изградња Великих пројеката почива на економској комплементарности, често на територијалној блискости или поклапању геополитичких интереса – при чему, не под принудом или као резултат освајања. Овај пројекат је пре геоекономски, него идеолошки.

Пројекти имају покретачку тенденцију, путем сопственог мишљења и цивилног друштва, политички умереним окружењем, индустријским и наравно војним круговима. Масе, које они мобилишу и средства за мењање света која они користе, представљају мотор ове геополитике "континенталних плоча", које се осмишљено покрећу (види интервју са званичним представником руског Министарства иностраних послова, Маријом Захаровом - РТ, од 21.02.2016).

Планетарни сукоб Великих пројеката се уклапа у "хипервестфалски свет", који страшно подсећа на свет Метерниха и Кисинџера, али који се и даље мора одликовати способношћу за решавање конфликата.

НОВА ГЕОПОЛИТИКА ВЕЛИКИХ ПРОЈЕКАТА

Сједињене државе, Русија, Кина, Индија, Бразил, Даеш (терористичка организација забрањена у Русији – ком. ур.) и други, формирају своје Велике пројекте у складу са својом визијом света, амбицијама, страховима, док је за неке присутан осећај фрустрације и покајања.

Европљани, лишени било каквих геополитичких визија изгледа да су бригу препустили другима који за њих стварају Велики пројекат. Колико ће то трајати?

Кад је Мадлин Олбрајт назвала Сједињене државе "неопходном нацијом", она је јасно указала на концепт "предодређене судбине» («Manifest destiny»), који се појавио 1845. године, код новинара Џона О'Саливана, оправдавајући припајање Тексаса. То је управо оно што су разрадили неоконзервативци, током председавања Џорџа Буша, захваљујући моћним и веома утицајним истраживачким центрима "Нови амерички век". Ово је такође Велики пројекат, пажљиво осмишљен и усмерен на светску доминацију, и спроведен, а заправо се и даље спроводи преко америчке дипломатије, без обзира да ли је републиканска или демократска.

Обамина администрација је, без претеривања, инспирисана овим концептом доминације који потврђује постојаност и не доводи у питање принцип "апсолутне доминације". Термин је преузет из стратешког речника, али је савршено прилагођен америчкој геополитичкој визији света - у облику у коме су то касније формулисали Халфорд Џон Макиндер и Николас Спајкмен.

Трансатлантистичко трговинско и инвестиционо партнерство (ТТИП), одобрено од стране Европске уније, која је геополитички ослабила, нема другу сврху него да постигне доминацију у Европи, уплићући је у своју неминовну мрежу техничких и правних стандарда.

Кина. "Надземни и морски Пут свиле": Правац ка Централном царству.

Овај пројекат, који је у 2014. покренуо председник Си Ђинпинг, усмерен је на међуповезаност и сарадњу међу земљама, које се углавном налазе у Евроазији, и састоји се од два главна елемента - надземног "економског појаса Пута свиле" и "поморског Пута свиле".

Међу главним предлозима ове иницијативе, уз подршку ШОС, налазе се инфраструктурни пројекти (укључујући брзе пруге, које директно повезују Пекинг са Москвом, па чак и Берлином). У исто време, Азијска банка за инфраструктурне инвестиције је себе поставила као директног конкурента Светској банци, која је под утицајем Сједињених држава.

Према својој величини, многим параметрима, броју партнера који су укључени, прогнозама, комплементарношћу у територијалном развоју и финансијској стратегији, иницијатива "Један појас један пут", која мобилише скоро 40% светске популације, обухвата све битне елементе великог геополитичког и планетарног пројекта, пројекта века.

Русија. Евроазијски економски савез: Разочарење у Европу и окретање Истоку.

Основан 2014. а затим проширен 2015. године, савез који је у својој основи веома близак Европској унији, окупља Русију, Белорусију, Јерменију, Казахстан и Киргистан.

У будућности, његов потенцијал је огроман, али тренутно пролази кроз економске тешкоће и политичке проблеме који су директно повезани са сукобом у Украјини. Савез би требало да нађе начин да се усаглашава са пројектом, много амбициознијим, који је Кина недавно  и да се на крају се уједине. Тај пројекат, делимично инспирисан евроазијском доктрином, такође је израз неке геополитичке двосмислености.

Земље БРИКС: Против ограничавања

Овај недавно узмишљени акроним (иронично, измислио га је челник Goldman Sachs), укључује имена пет земаља: Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка. Заједно оне чине 40% светске популације и око 30% БДП.

За разлику од претходно споменутих пројеката, у овоме нема територијалне повезаности, али, као и остали, фокусира се на формирање независних финансијских институција (БРИКС банке) и стварању телекомуникацијске инфраструктуре (сопствени независни и безбедни Интернет).

Дизајниран за проширење, пројекат БРИКС представља атипичан Велики пројекат захваљујући својим коренима, еволуцији, територијама. Без сумње, то је оно што изазива највећу забринутост Сједињених држава - углавном због учешћа Бразила, што је у потпуности супротно Монроовој доктрини, али и због перспективе чланства Ирана.

Према Макиндеру, довољно је погледати на карту да би сте се уверили у то - БРИКС следи логику "против ограничавања", као одговор на америчку стратегију конфронтације са евроазијским блоком "географске осе историје".

Даеш: Проширење утицаја Шеријата

Са геополитичког становишта не би било мудро не узети у обзир стратегију Даеша - једноставно речено, тероризма.
Наравно, њен опсег је огроман. Са тероризмом се морамо борити константно користећи сва средства којима располаже међународна заједница. Међутим, била би велика грешка ограничити се само овим аспектом и одбијати да се повратак калифата не види као још једна форма Великих пројеката.

Ова "велика прича" заснована је на салафизму џихадиста и у глобалној перспективи настоји да створи тоталитарну државу, која за постизање својих циљева користи сва средства класичног, револуционарног или хибридног рата. У том смислу, она ће имати значајну улогу у геополитичким сукобима света будућности.

ДА ЛИ ЈЕ И ДАЉЕ МОГУЋА ВЕЛИКА ЕВРОПСКА ПРИЧА?

Ова нова визија света изгледа да баш и не брине Европљане, чије геополитичко слепило, глобалистичка наивност и контролисани редукционизам одавно успевају да натерају људе да забораве да су и они сами део низа Великих пројеката - на пример, један од последњих је био франко-немачки савез.

Европљани још нису схватили да су, хушкајући државе једне против других, и сâми забасали у слепу улицу.
Сви ови Велики пројекти, свидело се то нама или не, засновани су на изражавању суверенитета и геополитичке визије света. Дакле, у том смислу, Европљани су испали из игре.

Осим тога, подстакнути страхом од власти и суверенитета, током протеклих 60 година, они су створили машину за исисавање националног суверенитета, за узврат не стварајући оригинални европски суверенитет, који би био у стању да се суочи са стварним геополитичким потресима. Следи удар за ударом, царује финансијска и мигрантска криза, фундаменталисти су показали очигледну слабост система и изазвали реке избеглица, што нема преседана у историји Европе.

Испоставило се да је ова струја вештачки створена, лишена живота, насилна и направљена да изазове осећај кривице.

Друштво, које до те мере не разуме сврху својих циљева и сопствену судбину, убрзо ће постати друштво равнодушности и самоуништења.

Промена ситуације могућа је захваљујући концепту Великог европског пројекта. Његов развој и подршка, у сенци потпуног хаоса, постаје услов само-очувања. Које би могле бити његове опште карактеристике?

Између осталих, постоје три најважније и најхитније тачке:

  • Преузети контролу над Евро-афричким односима
  • Избећи континенталну поделу Европе и обновити односе са руским партнерима
  • Одрећи се доминације атлантизма

Преузети контролу над Евро-афричким односима

Ово је апсолутни приоритет, подстакнут демографским променама. Недавни подаци које су објавиле УН говоре сâми за себе: прдвиђае се раст броја становника Европе се 2,4 милијарде 2050., на 4,4 милијарде 2100. године. Не можемо у недоглед игнорисати чињеницу да, када погледате Европу и Африку, упоређују се најсиромашније становништво са најбогатијим становништвом, они са највише деце и они са најмање, најмлађи са најстаријима, они који имају најкраћи очекивани животни век са дуговечнима.

Велика је срећа да Африка улази у период значајног привредног раста, али и даље остаје низ проблема од којих је највећи заједнички развој Европе и Африке. Са ове тачке гледишта, пројекат Уније за Средоземље представља прототип Великог Евро-афричког пројекта, али се сличан модел нажалост прекасно формира.

Остаје, без сумње, могућност велике Евро-афричке заједнице, за коју већ постоје темељи, потребни за било који Велики пројекат: саобраћајне инфраструктуре, енергетика, дугорочни развој и, наравно, финансирање.

Избећи континенталну поделу Европе и обновити односе са руским партнерима

Амерички геополитичари, као што су Џорџ Фридман или Збигњев Бжежински, хвале очување, па чак и јачање поделе између онога, што они називају полуострвском Европом (тј Западном Европом, укључујући и бивше државе народне демократије) и континенталном Европом (Mainland).

Управљање украјинским конфликтима и ширење НАТО сасвим јасно показују овај тренд опсесивне дипломатије, која излази из граница Атлантике. Европљани не би требало да се спотичу о овај подводни камен. Време је да изађемо из ове ситуације и вратимо се евро-руском партнерству са могућношћу стварања баланса између земаља Атлантског океана и континенталног Евроазијског света, као и да потражимо синергију и стратешке вештине, на основу осе Париз-Берлин-Москва.

Одрећи се доминације атлантизма

Економска и финансијска, у основи, Англо-саксонска криза, доводи до све очигледнијих геополитичких последица по свет. У теорији, за Европљане би она требало да буде подстицај да се оживи суверенитет, који нико од осталих актера у мултиполарном свету и није планирао да одбаци.

Међутим, криза је изазвала супротан ефекат - Европска унија је подлегла вазализацији у мери, у којој се са тим феноменом никада раније тако није суочила.

Развој глобалне електронске економије, која се у потпуности налази под америчком контролом, губитак неке (посебно француске) стратешке индустрије, активирање НАТО, разрада споразума о слободној трговини - сви ови аспекти будућих евроатлантистичких политичких интеграција говоре о трајном губитку независности и немогућности да се развију сопствени Велики пројекти. Време је за ослобађање од поробљивачког протектората и откривање онога, што би још могло донети спас - партнерство међу једнакима.

Истезање на три фронта: на Југ, Исток и Запад, представља Велики европски геополитички пројекат, заснован на вољи да се демонстрира солидарност, моћ, независност и суверенитет, који је при том лишен било каквих хегемонијских жеља и треба да постигне два циља:

Да удахне Европи живот, који она нема од када је загушена чисто економско-конструктивним приступом. Логика "малих корака", тако важна за осниваче, немоћна је у односу на велике изазове.

Да врати Европи фундаменталну улогу која је постојала вековима и успевала да обезбеди равнотежу у тзв "глобализованом" свету - у ствари нестабилном и опасном.

Неопходно је да се развије, усвоји и спроведе тај Велики пројекат. Ово захтева добро промишљен концепт, пун маште и способности елита да предвиђају, и храбре и одлучне лидере.

Да ли је европски систем, који се претворио у бирократску империју, још увек способан да омогући ову троструку мобилизацију?

У најмању руку, време ради против нас.