Евроазијска унија и теорија сложених система

05.05.2016

Идеологије и политичке науке као целина су директно повезане са научном парадигмом која преовладава у друштву. Картезијанска логика је у своје време утицала на политичке процесе у Европи, као што су се и принципи и методе ратне машинерије (која је, по Клаузевицу, наставак политике другим средствима) или дипломатије мењали у складу са научним открићима. Религиозни светоназори су, такође, непосредно повезани са политичким пројектима. Европски колонизатори у Јужној Америци су покушавали да изграде “рај на земљи”, као што су Језуити пројектовали њихову визију света на индијанско друштво, не само у смислу етике и понашања, већ и у смислу урбаног планирања и управљања територијом. Најупечатљивији примери утицаја религиозних идеја на политику у XX веку су стварање државе Израел и Исламска револуција у Ирану.

Двадесети век је, такође, познат по новим научним открићима. Алберт Ајнштајн је променио разумевање природе физике, а Иља Пригóжин је подсетио свет на хаос у академском смислу. Теорије “суперструна”, самоорганизујућа критичност, нелинеарна геометрија, епистемолошки анархизам, дисипативне структуре и комплексно мишљење, оставиле су трага не само на природне, већ и на политичке науке.

Одмах након распада Совјетског савеза, амерички дипломата Стивен Ман је позвао на истраживање нових поља у физици, како би се објаснила природа текућих политичких процеса. Прикупљајући примере из различитих области истраживања, показао је да само-растакање Совјетског савеза подсећа на то како се гомила мокрог песка (што је за СССР била идеологија) може расути, када након исправања, влага престане да има везивну улогу. За разлику од његових колега, које је бринуо колапс друге светске суперсиле из перспективе неравнотеже у систему глобалне безбедности као целине, Ман је остао хладнокрван и написао текст “Теорија хаоса и стратешко мишљење”, у коме каже да, након што се елементи система дезинтегришу, они ће се опет, неминовно, вратити на своје место. У истом тексту, државу је упоредио са рачунаром, а иделогију са вирусом, који се може употребити као средство за освајање територије без икакве материјалне штете. У случају Совјетског савеза, либерална демократија је требало да попуни празнину насталу након бивше идеологије и промене режима и наметне нове вредности које би помогле бившим совјетским републикама да обједине своје материјалне ресурсе и помогну грађанима да се претворе у послушне потрошаче и особље новог “рачунарског” система. Такав механизам је, као што знамо, био примењиван у постсовјетском простору и довео је до уништавајућих последица.

Али, ако се нова научна открића, која објашњавају природу природних процеса, могу применити у описивању политичких поремећаја, зашто их онда не бисмо применили у описивању геополитичких кретања и процеса интеграција? На крају крајева, западне војске одавно расправљају о нелинеарном мишљењу, холистичким теоријама, а разне академске школе теже да их примењују у симулирању конфликтних ситуација, борбених тактика и стратегија. А може бити и да ће филозофске идеје постмодернизма (ризоматско постојање и хаосмичке теорије Делеза и Гатарија) и прецизније науке које се више баве сложеним формулама и математичким прорачунима, бити довољно применљиве у моделовању нових ентитета и супердржава, каква је и Евроазијска унија.

Појам “сложени системи”, који се користи у модерној науци је веома погодан за такав нови облик. Поред тога, присуство многих учесника, повезаних и са унутрашњом политиком система и са међународним односима упућују на једно друго добро засновано одређење, а то је нелинеарна динамика.

Да видимо како комплексни систем ради у, на први поглед, непредвидивим условима из перспективе нове научне парадигме аутора који се већ дуго баве том путањом. Могуће је да ће нам таква теорија помоћи да предвидимо стварање и развој Евроазијске уније, као и да заобиђемо разне грешке у будућности и надмудримо дипломатске замке које противници овог пројекта постављају на шаховској табли глобалне политике. Наравно да је тешко ограничити се на једно или друго откриће. Имајући ово у виду, почећемо са појмом теорије система. Један од пионира у овој области је Ларс Скитнер, чија је монографија Општа теорија система: Идеје и примене, послужила као основа за утврђивање сâмих закона функционисања система. Тих правила има петнаест:

1. Други принцип термодинамике. Иако Скитнер мисли на редистрибуцију топлоте међу телима у затвореном систему, може се, према бројним ауторима, применити и на сложене системе који су у основи отворени.

2. Принцип комплементарности. У контексту Евроазије, Лев Гумиљев је развио законе комплементарности међу народима. У теорији система овај принцип гласи: било које две пројекције или модели система омогућавају стицање знања о једном од система, јер системи никако нису потпуно независни или компатибилни. Исто тако, идеје Пола Фајерабенда и Никола Макијавелија  о постојању такмичења и друге алтернативне теорије имају убедљиву полазну основу. Евроазијска унија се, без сумње, може описати на различите начине, који некада могу бити и супротстављени.

3.Холизам. Према Скитнеру, систем има холистичке особине, које се не манифестују нити у једном његовом посебном делу или посебним интеракцијама, док се посебни делови састоје од целина, које се у систему не појављују нужно као целина. У нашем случају, Евроазију  само делимично представља њен систем као целина. Многи детаљи измичу увидима. Евроазијски простор се, на пример, састоји од многих различитих етно и језичких група, које га насељавају. Међутим, из овог или оног разлога, н емогу све нације доности одлуке које се тичу супранационалне, међународне поставке и, наравно, не могу се сви језици смтарати званичним језиком уније. Нешто слично се може закључити о правним апектима уније. Традиционални закони и религије снажно утичу на бројне регионе, док су други потпуно одсутни. Штавише, принцип холизма води ка неопходним интердисциплинарним студијама, које одбацују суженост “специјализовиних”, јер су често нису у стању да се баве сложеним процесима.

4. Према концепту “таме” о систему се не може знати све у потпуности из свих перспектива. Пре свега, сâми елементи система нису самосвесни и, наравно, сваки од њих ће бити одговоран за информацију која је њему доступна у политичким процесима. Оружане снаге Сједињених држава су намеравале да реше проблем стварањем глобалне информационе мреже и мрежно-центричне основе борбених операција у којима је брза размена информација између свих и свакога требало да створи свест о ситуацији. На тактичком нивоу, ово је делимично решено, али на стратешком и глобалном нивоу, решење је далеко.
Коришћење нових база и инсталација војске Сједињених држава се делимично објашњава жељом Вашингтона да достигне информациону надмоћ у контроли непријатеља и савезника. Међутим, због темељног неслагања других земаља са овим концептом и због разлика међу политичким културама, није изводљива потпуна надмоћ у овом смислу, чак ни за војну снагу Сједињених држава. Овоме свему, а у вези са концептом “таме”, треба додати непрестане жалбе западних политичара на непредвидиво понашање руског руководства. Биће да овакве критике могу доћи из уста оних који још увек не разумеју добро теорију сложених система. На крају крајева, нико не би требало да пориче да је Русија, у ширем смислу, сложена земља.

5. Принцип “80-20”, према коме се понашање система формира 20% на основу његових елемената, док се осталих 80% остварује стабилизовањем фуннција система, на пример, заштитне улоге. Овај концепт, у ствари, потврђује познату теорију да је мањина увек и иза естаблишмента и иза смрти држава. Преостале масе води ова једноставна мањина (“страственика”, према Гумиљеву). Овај принцип је прилично нејасан. Могуће је да математичко моделовање може допринети одговарајућем премештању ресурса (људских и материјалних) у стварању Евроазијске уније.

6. Вилијем Ешби, који се бави кибернетиком, тачније контролом, један је од аутора формулације закона о неопходној разноврсности. Према овом закону, разноврсност елемената који регулишу систем не би требало да буде мања од разноврсности улазних поремећаја у систему. Другим речима, што више разноликих операција систем може да изведе, лакше је уредити могуће неправилности. Иако је овај закон прилично јасан, неки потези садашњег руководства [Евроазијске уније] показују значајну неспособност сагледавања ствари у сложеним категоријама. Можда је и сâм принцип демократије, са одговорношћу гласача, потребом за једноставним језиком и недвосмислено уређеном терминологијом, неопходан за описивање разноврсних операција. Међутим, за пројекат какав је Евроазијска унија, чак и у почетном облику, биће неопходна оперативна креативност и мноштво алтернативних решења за ово или оно питање. Овде се несумњиво укључује и присуство критичара (детрактора) овог пројекта, који Евроазијску унију виде као озбиљног ривала и будућег опоненета у спровођењу светских послова. Може се предвидети да ће ови критичари (детрактори) створити највећи могући број препрека које ће се огледати и у спољној политици и у језгру Евроазијске уније. Зато је неопходно бити унапред спреман за мноштво поремећаја.

7. Принцип хијерархије. Реч хијарархија одмах подсећа, или на пирамиду створену од слојева категорија релевантних за аграрни период људске историје или пирамиду од слојева политичких и бирократских мердевина у којима се огледа принцип функционисања државе у индустријској ери. У случају Евроазијске уније, међутим, овакве хијерархије се заснивају на природним феноменима састоје се од неколико интегрисаних система на сваком нивоу.
У сложеним системима, хијерархија се представља пре као сложени процес, а не као јединствена структура која се састоји од одвојених блокова. Пример за то у међународним односима су супра-државне структуре, којима је потребан посебан језик управљања, различит од модела кога користе државе сâме. Потребно је нешто слично новом језику, који би квалитативно превазишао постојеће, развјати у Евроазијској унији.

8. Модуларност. Сваки систем је раздељен у одређени број модула. Истраживачи су приметили да је спонтана појава модуларне организације необична за критичне мреже. Присуство таквих модула ствара систем у коме се појављују такозвани “зидови отпора” и ометају пролаз сигнала. Овај отпор могу наметнути партије, бирократе или специфични интереси регионалних или националних елита. Јерменски политолог Храчја Арзуманијан је у својој студији о сложеним системима и савременој безбедности приметио да су модули хоризонталне структуре, док су хијерархије (како је раније поменуто) вертикалне структуре у сложеним системима и помажу да се боље разуме и инструментализује систем, на пример, да се њиме управља.

9. Редундантност извора. Ово је неопходан захтев како би се осигурала стабилност у условима неправилности, како је наведено у опису закона о неопходној разноврсности и принципу 80-20. Потребно је нагласити још један важан услов у инфромационој ери, а то потреба за допунским комуникационим каналима за пријем исправне информације и њене снажне заштите. Цурење информација или намерно неправилно тумачење информације се може користити за дестабилизацију система изнутра.

10. Принцип “протока велике густине” је такође у вези са претходном тачком. Ако је проток извора кроз систем довољно велики, на располагању ће бити више ресурса за суочавање са сметњама. Ово све делује једноставно – међутим, потребно је имати у виду и задатке осигуравања безбедности система, а би се могла појавити и питања квантног скока, развоја и еволуције, што су друштвени императиви за спровођење квалитетне политике и за нова достигнућа у науци и технологији.

11. Принцип суб-оптимизације Ларса Скитнера се дефинише на следећи начин: чак и ако су под-системи појединачно направљени да раде на максимуму ефикасности, то не значи да ће и систем као целина деловати са истом ефикасношћу. Vice versa, могуће је развити и најефикаснији модел за целокупни систем, али можда његови појединачни елементи неће стићи до тога. Ово наводи на мисао о унификацији и стандардизацији административних одлука и процеса. Према овом принципу следи да не постоји ниједна организација или колектив који могу бити ефикасни на свим нивоима хијерархије. Стога се може извести закључак да су прикладни избор особља и правилна организација неопходни за процесе интеграција. Критиковање званичника је потпуно примерено, посебно имајући у виду теорију Вилфреда Парета о кружењу елита и њеном алогенском пореклу и допуну ове теорије коју су предложили социолози.

12. Следећи принцип је такође у вези са претходним и тиче се редундантности могуће контроле. За успостављање жељеног приступа, неопходно је дубинско разумевање система. Али, овде долазимо до проблема. Ако теорија сложених система узима у обзир потешкоће које настају због описа модела, онда политичким процесима и у Русији и у ЗНД недостаје потенцијал за учинковито деловање. Све израженија дихотомија између врха и основе, незадовољство у друштву и неразумевање Центра шта се догађа у регионима могу послужити као озбиљно упозорење онима који се баве питањима интеграције.

13. Принцип узрочне негативне спреге (feedback) и позитивне спреге, као обележје физике, везан је за равнотежу система. Уз присуство негативне спреге уједначено стање система остаје непроменљив пред читавим низом почетних услова. Лоренцов необични атрактор се, такође, уклапа у опис овог принципа. Позитивна спрега ствара супротне ефекте. Овај феномен се такође зове и закон стваралаштва, јер разматрање друштвених система зависи од истраживања различитих резултата свих група одједном, на основу најсличнијих могућих почетних параметара.

14. Принцип  опуштања: ако је време опуштања система мање него просечан период између ометања, онда је систем вероватно стабилан. Ово је непосредно повезано са интеграционим процесима и оним шта значе преуређења економских, правних, политичких и друштвених механизама. Ако се реорганизација догађа исувише брзо, онда се неће прилагодити и неће моћи да „свари“ претходне утицаје. Потпуно преклапање утицаја, ствара несигурност у избору одређених одлука, како би се дошло до одређених резултата. У светлу осавремењивања друштвених захтева владајућих елита, било би потпуно логично мислити само о томе колико је добрих реформи, како су представљене и колики треба да буде „предах“  између реформи, како се не би догодиле несрећне последице у стилу „Друге перестројке“.

15. Принцип уочавања је прилично занимљив постулат који предлаже Скитнер, а који каже да су системи изграђени на рестриктивним правилима, где је унапред одређено шта је дозвољено, а шта не, мање стабилни него системи који се развијају по принципу случајности. На први поглед, ова идеја је парадоксална. На крају крајева, распад Совјетског савеза и случна искуства су показала да се пре распадају ригидни, нефлексибилни системи, него хаотични. Ово је због промене спољне околине система, која систем води ка великом трошењу ресурса како би се пратио један, унапред планирани приступ моделу; показује се још тежим када спољни играчи разумеју ситуацију и доприносе јој од споља. Северна Кореја је, можда, најилустративнији политички пример. Одсуство снажне динамике у супротности са брзо променљивим контекстом посебно долази до изражаја на овом примеру. Међутим, у Русији, и шире, у државама које могу бити повезане са Евроазијском унијом, догађа се супротно. Деловања која могу бити у супротности са прихваћеним нормама, увек се могу усмерити ка опстанку система и његових учинковитих функција. Наравно да ова теза није изговор за недоследности спољне политике или оправдавање напора олигархијских кланова у земљама будуће Евроазијске уније да одбране и сачувају уске личне интересе, маскиране интеграцијама.

Укратко смо описали темељне принципе које Ларс Скитнер предложе за сложене системе. Ипак, и даље постоји још мношто атрибута. У своје време су научници са Института Санта Фе развили методе контроле сложених, адаптивних система и дефинисали их. На пример, о питању вандредних ситуација, саставног дела феномена о којима је било речи, иако у вези са ванредним стањем, прво су расправљали и описали на Институту Санта Фе, изучавајући политичке процесе који су довели до распада Аустроугарског и Отоманског царства. У време ових Царстава, велики играчи у Европи су више волели да равнотежу постижу методама забране против поремећаја који су се јављали у новонастајућим државама.

Данас се слични процеси догађају на периферији Русије и на другим тачкама на планети и указују на парадигматска геополитичка кретања. Али, ако се све ово раније појавило као претња националним државама, онда је данас идеја националне државе потонула у заборав, а савремена наука чак има и објашњење ових процеса. Успостављање равнотеже између реда и хаоса, који нужно потичу од особина сложених система и њихових описа путем плуралистичког, нелинеарног мишљења  биће корисно не само за објашњавање текућих промена, већ ће помоћи у стварању нове стварности Евроазијске уније. Главни задатак је избор правих еквивалената међу актуелним геополитичким поремећајима и теорија сложених адаптивних система. Ово је барем у потпуности изводљиво на теоријском нивоу, а и као експеримент може бити крајње корисно у предвиђању и обликовању процеса интеграција и могућих претњи.