Доналд Трамп или нуклеарни рат?

25.08.2016

Хилари Клинтон и Доналд Трамп представљају два дијаметрално супротна приступа америчкој спољној политици. Хилари, дакле, рат "хуманитарне интервенције", политика ширења демократије, америчка хегемонија, глобализам и сукоб са Русијом. Није случајно да је ревносно подржавају неоконзервативци чији је основни циљ уништење Русије као велике евроазијске силе.

Доналд Трамп нуди преиспитивање целокупне америчке стратегије спољне политике током прошлог века. Трамп представља оне који одбацују амерички експанзионизам и преусмеравају се на домаће проблеме. Он одбија глобализацију у корист националних интереса као интереса обичних Американаца, а не транснационалних корпорација.

Трамп је оличење реализма, види Сједињене државе као велику силу, али не као једини стуб моћи у свету. Ово, наравно, подразумева сарадњу са Русијом и прагматизам у односима са другим земљама. Бивши амерички противник Хладног рата је исувише важан фактор да се не призна.

Трампова војна реторика против Ирана и његови негативни коментари о Муслиманима не треба да обману посматраче. Трамп је био ватрени противник кампање у Ираку и неће започети војни сукоб са Ираном, већ ће уместо тога „олабавити“ односе што би могло да учврсти значај конзервативних снага у Ирану, које се залажу за блиску сарадњу са Русијом. Оштра политика Трампа према Ирану, његов негативан став према Саудијској Арабији и безусловна подршка Израелу би могли довести до успостављања равнотеже између два пола на Блиском истоку, америчко-израелског и руско-иранског, што би умањило улогу земаља Персијског залива.

Исто би се могло рећи и за Трампове анти-кинеске ставове. Хлађење односа не би довело до великог сукоба. За разлику од својих противника, Трамп није оријентисана према рату. Осим тога, вероватноћа да би Кина могла бити увучена у анти-руски блок, под Трампом је минимална. Истовремено, Трамп би повукао Москву из упорног загрљаја Пекинга.

Трамп је спреман да пружи више суверенитета Јапану и Кореји, који би омогућио активну међусобну сарадњу тих земаља на дуже, као и њих са Русијом. У региону Пацифика би се као успоставила нова равнотежа или уједначеност моћи.

Непријатељство Сједињених држава је оно што сада гура Русију у савез са Кином, повећавајући тиме значај НР Кине. Покушавајући да се супротстави овом заједништву јачањем америчког присуства, довело би само до повећања трошкова и наставак међусобне руско-кинески сарадње. Суверени Јапан би сâм по себи подразумевао разноликост руске геополитичке стратегије, значајним померањем пажње, ресурса и подршке Кини према овој земљи. Истовремено, земља излазећег сунца могла би и даље остати поуздан савезник Сједињених држава. Исто се може рећи и за Јужну Кореју.

У Европи би ослобађење од америчког туторства довело до успостављања уједначености и равнотеже снага. Чак и пренос читаве Украјине под руску контролу не угрожава Сједињене државе као националну силу. Чак и земље НАТО, као што су Пољска, Мађарска и Румунија могле да траже своје некадашње територије које су данас под контролом Украјине. Новац америчких пореских обвезника не би одлазио на борбу против митске руске претње, већ на много важније циљеве у земљи.

Интереси обичних Американаца неће бити угрожени. Међутим, активна кампања за дискредитовање Трампа у америчким медијима указује на огромну забринутост америчке елите пред изгледима Трампове победе. Остваривање Трампове доктрине би задало ударац интересима омих који имају користи од тренутне хегемонске политике Сједињених држава.

Како би се избегле ове промене, Обамина администрација вештачки појачава сукоб са Русијом, те нико неће моћи да промени такву линију спољне политике. Њихов циљ је да се појача сукоб са Русијом тако да, ако Трамп победи на изборима у новембру, он ће бити у стању да било шта промени и биће таоц трендова које је поставила претходна администрација. Изманипулисана јавност и једна фракција демократа и републиканаца у Конгресу који су под контролом глобалиста, учинила би немогућим било какво поновно успостављање новог, стварног односа између Сједињених држава и Русије, чак и у случају Трампове победе. Нови председник ће бити приморан да настави претходну политику.

Зато Обама жури да започне нови рат, или барем да погорша старе кризе, јер није остало много времена. Заправо, повећано америчко војно присуство у Европи, споразуми о војној сарадњи са раније неутралном Финском и Шведском и изградња система протвракетне одбране у Пољској и Румунији, са лансерима који се могу прилагодити за ракете средњег домета су све саставни део ове стратегије о новом рату или појачавању старих криза.

Чињеница да Конгрес Сједињених држава сада расправља о такозваном акту подршке Украјини (Акт о подршци Украјини) показује да се фактор Доналд Трамп узима озбиљно. Суштина овог закона је да се постојећи, привремени режим санкција пребаци на законодавни ниво и да буде сталан, што значи да се више не може поништити одлуком председника и више није привремен. Поред тога, документ наводи повратак Крима у Украјину као услов за укидање санкција, а то је нешто на шта Русија никада неће пристати. У ствари, сврха овог документа је да будућег председника спречи да промени америчко-руске односе.

Овим приступом, национални интереси Сједињених држава, који захтевају промену политике у неким случајевима, су жртвовани зарад апстрактних принципа који су, у ствари, интереси неке друге земље или неке лобистичке групама. Украјина и демократија нису толико битни за иницијатора закона. Много важнији циљ је заустављање Трумп.

Овде имамо посла са глобалистичком финансијском олигархијом, која користи Сједињене државе као средство своје доминације. Они све то не желе да изгубе, а светску политику одређују њихови интереси грубо израчунати. Стога, њихове иницијативе не представљају праве америчке интересе, те зато садашњи амерички естаблишмент радије говори о „одбрани демократских вредности."

Чињеница да поступци садашње америчке администрације нису увек рационални, примери су пропали пуч у Турској, неуспех у Сирији и стратегија Арапског пролећа, указују на слабљење њиховог хегемонистичког стиска и повећава се ризик од стварног судара. У једном тренутку, ови људи би могли дозволити да ситуација измакне контроли и прерасте у прави нуклеарни рат.