Да ли су ауторитарна уређења стварно лоша?

26.11.2016

Године 1944., у време растуће забринутости за демократски процес, Ф. Д. Рузвелт је победио по четврти пут на изборима, јер Американци нису хтели неспремног лидера усред два рата. (На жалост, Рузвелт је умро убрзо након тог избора, остављајући председник Труману да формулише катастрофалну америчку политику према Совјетском Савезу која је довела до Првог и Другог хладног рата.

Данас би се Рузвелтово председниковање вероватно могло сматрати 'ауторитарним': правио се да не види да Јапан спрема напад на Перл Харбор, како би шокирани Американци коначно били вољни за објаву рата Јапану и Немачкој. Он је познат по методама устројства Врховног суда, и иако су били блажи него што је Напредни покрет, можда, желео, Рузвелт је потиснуо радничка права и заштиту из Конгреса, дајући знак својим саветницима: “Натерајте ме.”. Њега данас још увек поштују, иако је једна најбоље рангираних управљачких политика – политика Сингапура, мале, мултиетничке земље, коју исти човек води већ четири деценије.

Након стицања независности (од Велике Британије), Ли Куан Јев је преселио сингапурску економију из Трећег света, у богатство Првог света, током живота једне генерације људи. Према Викиликсу: "Ли Куан Јевов нагласак на брзом економском расту, подршка за пословно предузетништво, и ограничења унутрашње демократије су обликовали политику Сингапура за наредних пола века. Према Фридом Хаусу (Freedom House), Сингапур се сматра 'делимично слободним', Економист (Economist) га сматра 'погрешном демократијом', међутим, владајућа странка добија 83 до 89 места од 70% оних који су гласали, док је средином осамдесетих, Галуп објавио да је поверење у сингапурску владу и правосудни систем међу највишим у свету.

Иако је Сингапур међу водећим земљама по 'поретку и безбедности, 'одсуству корупције', и 'ефекасном кривичном праву', за окупљање пет или више особа је неопходна дозвола, а протести се могу легално одржати само на Говорничком углу (Speakers' Corner). Ипак, овa вишејезична (енглески, кинески и хинду) држава је у светском врху по образовању и државној здравственој заштити. Иако се систем у Сингапуру може класификовати једино као ауторитаран, не постоји апсолутно никаква шанса да амерички председник изјави да сингапурски лидер "мора да иде с власти". То је зато што као и у Европи, комбинује предузетништво и социјалну заштиту грађана.

Данас се 'ауторитарност' једнако приписује саудијској монархији, где женама није дозвољено да возе, мање је закона, затим Кини, где Комунистичка партија надгледа највеће икада економско чудо, и руском председнику Владимиру Путину. Занимљиво је да није приписивана Дмитрију Медведеву док је био председник (Владимир Путин је био његов премијер). О Медведеву се говорило да је "човек с којим можемо радити", или чак, "Наш човек у Кремљу".

Код куће, Путинови следбеници, који подржавају социјалну заштиту и верују да држава треба да буде надлежна ка кључне изворе богатства земље, се према његовој 'атлантистичкој', неолибералној фракцији односе као према 'петој колони'.

У каквом је стању била Русија када је Владимир Путин наследио Бориса Јељцина, 'првог америчког човека у Кремљу'?

Путин је победио на изборима 2000. године, три месеца, након Јељцинове оставке због лошег здравља. Са четрдесет осам година, захваљујући својој чврстини коју је стекао као агент КГБ, затим као саветник за међународне односе градоначелника Санкт Петербурга, као шеф КГБ и као премејер код Бориса Јељцина (председник познат по својим пијанствима), Путин је био одређен као његов наследник у време када је Русија била у расулу.

Њене највредније драгуље је, по смешним ценама, приватизовала група људи који су постали познати као 'олигарси'. Државни службеници нису добијали своје плате на време - ако су их уопште добијали - и практично ништа није урађено да се изгради фер либерални или социјалдемократски систем - десет година након распада Совјетског Савеза. (Када је Владимир Путин изјавиоо да је овај догађај био катастрофа, он није, како је западна штампа сматрала, мислио на смрт комунизма, већ на ужасне друштвене услове у којима је побеснела приватизација оставила већину Руса).

Путина су амерички новинари увек представљали као 'бившег КГБ официра', а заборављају да је први председник Буш годину дана водио агенцију ЦИА. Истина је да је због широког спектра послова руски председник био добро припремљен за изазове оживљавања највеће земље на свету, која је дом 160 етничких група, у којој се говори око 100 језика и практикују четири различите религије, хришћанство, јудаизам, будизам и Ислам (процењује седа припадника ове последње има између 5 - 14%).

Западни медији тврде да подршка председнику Путину од 80% и више, одржава менталитет стада и да је резултат вековне ауторитарне владавине под Монголима (четири века), царева и Комунистичке партије. У стварном животу, што је Американцима поптуно непознаница, данашњи Руси уживају у индивидуалистичком начину живота, одморима у иностранству и имају најновије аутомобиле.

За двадесет векова, привлачности атинске демократије (у којој су учествовали само слободни мушкарци) су се повећавали у тандему са моћима краљева. Али примена демократија се показала све тежом јер се становништво повећавало, а претње расле. Док се Обама припрема да напусти положај, након осмогодишњег одбијања Републиканаца да сарађују на његовим исхваљеним пројектима, чини ми се да председник Обама, као и већина других западних шефова држава, потајно завиди Путину и његовој способности да ствари уради.

Када сам била на Куби 1964. године, Фидел Кастро је у Сједињеним државама био означен као диктатор. Тада сам питала председника Освалда Дортикоса да ли се сложио или није да је ризично имати 'краља', јер нико не може да зна да ли би наслеђено руководство било добро или лоше. (Спољни свет није знао да је кубанска влада већ испробавала разне облике локалне демократије). Данас је, широм света, 'народ' и даље немоћан да спречи погоршавање економских услова - па чак и рат, који први пуни џепове произвођачима оружја, онда индустријама, које обнављају оно што се уништи у рату. Ипак, Раул Кастро је надгледао транзицију ка облику националне партиципативне демократије, а Путин, изгледа, да охрабрује исти приступ у Русији. У међувремену, на Западу постаје све теже потврдити да слободни и поштени избори заиста гарантују ефикасну владу или задовољство становништва.

У сложеном свету 21. века, мир и просперитет се, вероватно, најбоље постижу када се јаке централне владе заједно баве глобалним изазовима, док партиципаторне локалне самоуправе надгледају домаће послове. (Исланд, земља толико ретко насељена где скоро свако познаје сваког, успешно примењује овај систем.)

Иако је изабран 'поштено', Доналд Трамп можда ни не стигне до Беле куће, одакле би, заједно са Путином и Ксијем могао да помери ствари ка мулти-поларном свету. Вођени "невидљивом руком", хиљаде људи протестује против нео-фашистичког, мизогиног, расистичког председника, који је поразио нео-фашистички ривала, спремног на нуклеарни рат са Русијом, и чији заговорници, за разлику од демонстраната, имају на располагању средства да спроведу "коначно решење" против америчког председника.