Бензинска пумпа као гарант суверенитета Србије

06.04.2016
О еродираној и још увек еродирајућој српској државности много тога је речено и написано. Ипак, како се, нажалост, ради о текућем процесу, његови нови примери и манифестације не престају да изненађују и дају повода за свеже анализе. Њих је нарочито много у току предизборне кампање,  најтруснијег периода у иначе учмалом политичком животу данашње Србије, а многи се, по тужном и неславном обичају, везују за националне мањине и пределе дражве који оне настањују. 
 
Најновији скандал тог типа избио је у општини Босилеград, малом, сиромашном, пасивном насељу у близини тромеђе Србије, Македоније, и Бугарске. Тамошњи председик општине, који се на њеном челу налази већ деценију и по, је финансијски, комунални и у најбољем случају локалполитички спор покушао да уздигне на ниво међународног скандала и стране оружане агресије. Према извештавању телевизије Н1, балканског огранка ЦНН-а који по свим битним показатељима има одлике стране телевизије (власништо, уређивачка политика, језик доброг дела програма, став и однос уредништва и новинара према Србији), сукоб председника општине и купца локала смештеног поред бензинске пумпе, избио је због одлуке локалног суда о прикључку за струју. Познаваоци политичких прилика и менталитета људи мањих места би цинично рекли да се ради о сукобу две струје, од којих једна влада општином, а друга представља општински огранак оне политичке снаге која влада републиком. Међутим, ако је судити по понашању босилеградског „кмета“ (старосрпски израз за сеоског старешину, бугарски за градоначелника), реч је о агресији „српске“ полиције на „Бугаре“ услед које је овај вапећи тражио помоћ суседа кога сматра својом матицом. Како преноси бугарска агенција „Фокус“ (и председник Босилеграда, на свом личном фејсбук налогу) он је изјавио следеће: „Срби ударише нас Бугаре. Кажите целој Бугарској. Штите мафијаше, премијер не може да поднесе што ће да изгуби изборе и послао је код нас 500 полицајаца. Тражим помоћ од Републике Бугарске, од мајке Бугарске. Помозите нам“. На крају је додао и то да Босилеград, од једног мирног градића постаје страшно место. 
 
Запрепашћује размера баналности која је довољна да се доведе под знак питања, угрози, или просто занемари суверенитет државе Србије. Колико год да смо на такве случајеве навикли, нови који настају не пропуштају да нас изненаде. Ако је некада за то био потребан „геноцид“, или у најмању руку „етничко чишћење“, сукоб две локалне привредно-политичке струје око бензинске пумпе, једне од „златних гусака“ сиромашног планинског градића, данас,у 2016. години, довољан је да изазове позив на страну агресију.
 
Много битнија од босилеградског општинара и његове шојићевске реторике (и естетике) јесте законитост која налаже да се у сваком пограничном, или етнички мешовитом крају Србије, страсти могу закувати ни из чега, ни због чега и за врло кратко време. Нема сумње да се не ради о спонтаном процесу. АВНОЈевска Србија као да је осмишљена с оваким намерно остављеним констрикционим грешкама, какве архитекте Новог светског поретка могу о час посла да активирају и искористе за своје (гео)политичке науме. Ровитост Рашке области, такозваног Санџака, и јужног дела Врањске котлине коју тамошња албанска мањима неосновано назива „Прешевском долином“ познате су скоро свима. Међутим, отварање жаришта која то нису била никада, или барем никада у последњих сто година, једна је од одлика положаја данашње Србије. Покушај румунизације источносрбијанских Влаха, на пример, сасвим је новог датума и савршено одговара науму НАТО пакта да поквари односе Србије и Румуније и ту државу још више удаљи од словенског света и могуће сарадње с Русијом. Након пропасти Јужног тока и погоршавања руско-бугарских односа, посете председника Бугарске Украјини током које је изјавио да јој руско полуострво Крим припада, случајно или намерно, отвара се, или се барем прети отварањем једног од могућих српско-бугарских жаришта. Да ли се ради о случајној подударности, спонтаном малограђанском сукобу који је достигао фарсичне размере, или још једној у низу демонстрација неповољности положаја савремене Србије, остаје да се види. Две ствари су, пак, већ сада јасне и сигурне. Прва је да ништа од овога што се дешава није настало кривицом Срба или активном одговорношћу државе Србије, а друга да ће Срби и Србија на крају свих дешавања бити оглашени као кривци. За шта, остаје да се види.